SAMOĆA I JA
Sedimo često
moja samoća i ja
za stolom i pričamo
Obično to bude s večeri
kad se sve smiri
Postavim na sto
beli papir i olovku
i počnemo tako da razgovaramo
Prvo probistrimo dnevne događaje
pročavljamo o politici
(ne zanima nas puno)
o ekonomiji pomalo
o vremenu i nevremenu obavezno.
Onda krenemo da malo
tračarimo o prijateljima
ko je sa kim i zašto
uz čaj od kamilice ili kafu i biskvite
Ne pijem s njom, čudno, ali ne mogu.
Pijem sa drugim prijateljima
ali sa njom nekako ne mogu
Valjda alkohol uz nju ne ide…
Pušimo, to da!
Ja malo više kad ona dođe…
Pogledamo se u oči nas dve,
moja samoća i ja,
i taj trenutak najviše volim.
iz tog pogleda uvek nikne
divan svet
koji prepišemo na papir
i posle se dugo divimo
šarenom ludom, mahnitom
plodu našeg prijateljstva.
PUT U SLOBODU
Kao dete
Na teturavim nogama
Saplićem se
O komadiće tuđe stvarnosti
Ponovo rođena
Sečem pupčane vrpce
Teškim
Makazama saznanja.
Poslednjim korakom
Sklanjam se sa bele linije
zatočeništva
U zlaćane trunke prašine
Puta u slobodu
NOĆAS
Noćas
Poželeh da obujem svoje jevrejske cipele
Crne i prašnjave
I tako sedim i lutam
Noćas
Poželeh da volim
Jednom onako po zimi
Oblačim kaput, onaj stari
Sa krznom, pa te u njemu volim
Noćas
Poželeh da budemo srećni
Pa okrenuh ciganski točak
I krenuh sreći u pohode
Ona retko uzvraća posete
Na ovom tužnom svetu
Noćas
Poželeh da se svi zaljube
Pa ih iskrom ljubavi zarazih
I bi svetlo i bi toplo
Kao u rano leto
Noćas
Dok pada sneg
Poželeh pesmom
Da prevarim kilometre
I dovučem te
U svoju postelju
JEDNAČINA
Rešavam jednačinu
sopstvenog postojanja
sa bezbroj
nepoznatih stranputica.
Kotrljam emocije
niz ambise tudjih života
pokušavajući da od njih
napravim nezavisne nepoznate.
Ravnodušno topli sjaj zvezda
delim sa okovanom svešću
u nemogućnosti da izmedju
hiljadu mogućih
odaberem pravo rešenje.
Domaći zadatak – još jedna ljubavna
Tražiš da pišem o ljubavi
i je ti evo pišem sve što znam…
Zaljubljena sam u reči
nepovratno i zauvek
u sve reči koje izgovoriš,
koje izgovorim i napišem
Volim kad ih ređam
jedne na drugu
jedne za drugom
pa tako naređane
liče na drvored
na Bulevaru
Volim kad ih osluškujem
kako tiho lepršaju,
kako se došaptavaju
Volim i kad urliču
samo neka mi pričaju
svoju priču…
Volim i one reči
dahtave, znojave,
izgovorene
u mraku hotelske sobe
dok me ljubiš
ovako zrelu i belu…
Znam sasvim sigurno
da sam u prošlom životu
bila ždral ili ružičasti flamingo
i nisam znala za reči
znala sam samo za let…
Eto, napisala sam
još jednu ljubavnu
najljubavniju možda,
jer zaista volim reči…
I ne otimaj me od njih…
OPET TI PIŠEM PESMU
Utišam šapatom srce
Plima na obalu izbaci
školjku u kojoj spavaš
Kao biser sakriven
Probudim duše vetrova
Što u krošnjama narova spavaju
Čarolijom poništim vreme
Umesto sinova, snove ti rađam
Opet ti pišem pesmu
Dok teče Mesečeva reka
Zvezdana barka čeka
Pod prozorom gde cvetaju muškatle
Krpimo dane i sate
Iglom od jeda I meda
Čekam da vreme odluči
Kada će krug da zatvori
Opet ti pišem pesmu
Molitvu svoju mantram.
KADA NAS DVOJE VODIMO LJUBAV
Kada nas dvoje vodimo ljubav
U tome nema ničeg neprirodnog
Nema ni svetog ni večnog
Ne pomeramo planetu iz ose
Niti nas kosmos pohodi
U ovom ledenom mraku
Trenutak topline tražimo
U uzburkanoj krvi što plavi
Ovo malo kostiju i kože
Kada nas dvoje vodimo ljubav
Mi režimo jedno drugom u uvo
Poput zavađenih cigana se psujemo
Ujedamo se rečima i zubima
Ciljamo najosetljivija mesta
I gledamo se duboko u zenice
Da nam ne promakne senka smrti
Dok se prikrada i nadolazi
Poput crnog gustog talasa
Kada nas dvoje vodimo ljubav
To je poput pisanja poezije
Zapisujemo teške stihove
I ostavljamo ih da se sami tumače
Dok zora sviće
Ne pokrivam svoju golotinju
Bez stida sam pred tvojim pogledom
Prostrta i konačno srećna
KAKO JE STIGLO PROLEĆE
Trenutak sećanja
Plašljiva košuta
Zver bola
Odavno je otišla
Poređane po stolu
Gledale su me
Sve moje ljubavi
Iz oka zažubori
Vrela suza
Rascveta
Pupoljak osmeha
Na mojim usnama
Sa srca prokapaše
Ledenici
Iz ogledala me
gledalo proleće.
(AUTO)PORTRET
Stanujem u tvom levom uhu
Kao što ti stanuješ u mom desnom
Čuješ me kako nameštam postelju
Tiho ti pevušim pesmu o ljubavi
Čujem tvoje korake po drvenom podu
Šapućeš mi priču za laku noć
Stanujem odmah tu
Iza tvog levog oka
Uvek ti u prolazu namignem
Namerno prolazim ulicom
Kojom nikada nisi prolazio
Znam da si ti oduvek bio
Stanovnik mog desnog oka
Vidim te unutra i spolja
Stanujem u tvom levom uhu
I iza tvog levog oka
U kući koju si za mene napravio
Sa leve strane
U tvom levom dlanu
Kojim si me kao želju izvajao
I levim okom i levim uhom
Odsanjao si nas kao šećerni san
U gorkom ukusu svakodnevice
Tako i ja tebe sanjam
U mračnim noćima sa iscerenim mesecom
Želim te desnim okom i uhom
Desnim te dlanom vajam
U olovno teškim danima
Izmaštam naš susret
Tako je određeno
Stanujemo jedno drugom u glavama
Ali je susret nemoguć
Vreme bi stalo i ptice bi nestale
Kada bismo se sreli
Planeta bi počela da se okreće unatraške
Kada bi levo i desno spojili
U nultoj tački susreta
Otvorio bi se zlatni put
kojim bi krenuli u neki srećniji san
Na obalama ne bi ostao niko
Da plačem ozdravi tokove.
CIPELE STAROG JEVREJINA
Tražila sam te svuda
Ceo dan nisam došla kući
Ceo sam dan provela lutajući
U cipelama starog Jevrejina
Obišla sam sve ulice
One od kojih si okrenuo glavu
Po kaldrmi sam stepovala
Melodiju tvog imena
Među odbačenima bila
Preklinjala i molila
Dobre su te stare cipele
Znam zašto ćutiš
Ni ti ne veruješ
Da su izbori uvek bili pogrešni
Nisu ti išli u prilog
Zapanjen si veličinom pada
I linijom manjeg otpora
U moru bezvoljnosti
Ponudom zlatnih kipova
Malo nas je u tim cipelama
Još ne razumem zašto ih nosim
Nekad su stvarno neudobne
Nekad su zaista prevelike
Za moje male korake
Ne znam zašto si mi ih poklonio
Al znam da odavno nisam došla kući
Život provodim lutajući
U cipelama starog Jevrejina
ČOVEK KOJI JE POJEO MESEC
Napravila sam ti kolevku u oku
Sa željom da te u njoj zaljuljam mladog
Ti si iz kolevke crvljiv ispao
Tako crvljiv i truo na zemlju nagazio
Svu je ispljuvao i zarazio
Eno je crvotočna kugla
O vazduh okačena polupojedena visi
Posadila sam na usnama trešnju
Kao rodno drvo ispred kuće
Sa namerom da se zasladiš plodovima
Al ti si kroz krošnju mesec video
Da bi ga dohvatio na trešnju se popeo
Grane si joj sve polomio
Sjajan i sladak veliki kolač na Nebu
Glad tvoju nije utolio
Svake si ga noći jeo i sada si debeo
Ne možeš natrag sa te tamne strane
Ne vraćaj se
Ne čuješ muziku vergla
Iz mog zadnjeg dvorišta
Niti vidiš šarene svetiljke luna parka
Ako ikada na svetlost ponovo dođeš
Ne zaboravi da sam ja ona
Što je u oku kolevku napravila
A ti crvljiv iz nje ispao
Sada znam da si ti čovek
Što je mesec i zemlju pojeo
Neću ti trešnju ponovo saditi.
S OVE STRANE REKE
Putuj srećo
Na mojoj obali
Nemaš više šta da tražiš
Voda je bila visoko
Kap koja je prelila čašu
Mala je za tvoje oko
Putuj srećo
Reka i dalje teče
Kada se spusti veče
Počinje nova predstava
U kojoj sam opet mrtva
Mene su odavno zgazili
Oni što su se kleli da su pazili
Da pravilno broje korake
Putuj srećo
Potraži svoje s one strane reke
Neka ti zore budu paperjasto meke
Ostajem na mrtvoj straži
S ove strane više nemaš šta da tražiš
Mrtva i bezimena ja sam
Slobodno to kaži
Putuj srećo
Voda je i sa ove strane visoko
Pre nego mi prst gurneš u oko
Zapitaj se
Ko to ostavlja senke
Zašto me nema više
Ko ti za vratom diše
Kako je moguće tako
Oprati savest lako
Putuj srećo
I budi dovoljno daleko
Kad voda počne da plavi
Spašenih biti neće
U ovoj poplavi
NEVERE
Znaš li da ruže nikad ne umiru
One se samo ponovo rode
Na onom mestu gde me čekaš
Kad nadođu vode
Tamo gde smo nevere naše sadili
Iz kojih su nicale slobode
Oni nam ne veruju
Hiljadu smo se puta goli prošetali
Pred njihovim se očima ljubili
Oni su nam klipove
Sopstvene nevere podmetali
Svoje su ruže tako ubili
Hiljadu su puta laži u tvoja usta taložili
Al ruke su im bile izgrebane
Po tome sam znala da su ruže
Njihovim sumnjama smrvljene
Ne veruj kada ti budu pričali
Da ruže umiru
One se opet rode
Na onom istom mestu
Gde iz sumnje
Niču slobode
TEMA CLASSICA
Pustite me sada, želim u tišinu
Tamo duša sanja najtoplije snove
Kada sivi dani i nevolje minu
Rodiće se neke srećne pesme nove
Ne pitajte zašto sada samo ćutim
U daljinu nekud pogled zašto bludi
Novo vreme srećno u grudima slutim
Ne dam zato nikom da me iz sna budi
Noć odsanja zoru u smiraju svome
O proleću sanja zima hladna duga
Rodiće se svetlost i u srcu mome
Pred suncem u duši okopniće tuga
Nove srećne pesme moći ću da pevam
Pustite me zato da na miru snevam
JESEN NAD GRADOM
Nad gradom što spava mirno i duboko
Stražari budno mesečevo oko
I reka meko žubor-pesmu peva
U noći sred grada što spokojno sneva
Vatromet svetlosti pod lampama pršti
To korača oktobar kroz lišće što šušti
U istu sliku noćas sve se slilo
Nad gradom je jesen raširila krilo
