PREDGRAĐE
Sedeo sam na ćošku,
sa skitnicama, psima i njihovim vaškama,
dan je mirisao na ogromnu baru.
Neko je ukrao svu struju iz tramvaja
u ovom jebenom predgrađu,
gde moje reči ne vrede ništa.
Tu gde su sve pesme spljoštene
pod sopstvenom težinom,
gde ptice padaju sa neba,
kao da neko lomi pečate,
kao da su žicama vezane
jedna za drugu.
Vreo dosadni dan,
svi čekamo noć,
da bandere iz džepova izvuku svetlo.
Ovaj kraj zaobilaze noćni leptiri,
ovaj kraj zaobilaze priče o sreći,
ovaj kraj miriše na nemi znoj
smrtno bolesnih ljubavi.
Duša mu izlazi iz auspuha mrtvačkih kola
koja nas dostojanstveno odvoze.
Potrošili smo dane,
bez dozvole za nošenje oružja,
bez dozvole za disanje.
Koliko ima smisla
precrtavati table sa nazivima ulica onim…
VOLIM TE.
PAD GOLUBA PISMONOŠE
Čitam poruku,
reči su teške onoliko
koliko ptica može da ponese.
Moja su deca rođena
sa mutnoplavim očima,
kao odsjaj nafte,
učili su ih da puze
u poljima koprive.
Moju su decu učili da hodaju
sa strelom u peti,
otimali su im suze
pre nego što zaplaču,
davili ih u bari
kad im se u korenu šake
pojave stigme i ujutru
kupili mrtve pijavice
sa oreolima na glavi!
Moja su deca putovala dugo
kroz staklene cevi
do žvala tuđih istina.
Terali ih
da pevaju u horu…
Dirigenti nisu imali ruke.
Moju su decu držali kao zamorce
u vašarskom kavezu pohlepe,
sa rešetkama od šećerne vune,
sanjali su na dve šake
zapišane slame.
Slali ih sa mokrim mecima
na prave neprijatelje,
govorili im da postoji bolji svet
od ovog ovde.
Po toj logici i na ovaj su
odnekud došla, kao za nagradu.
Više i ne znam ko su moja deca –
maskirali su ih u prosjake.
U nekom paralelnom svetu
red je da svetina utihne
kad se sa giljotine otkotrljaju glave,
ne i ovde.
***
ADRESA: nepoznato.
POŠILJALAC: nepoznato.
Ptica je letela u krug oko planete u nedoumici,
jedino što joj je ostalo bilo je da padne.
SUNCOKRETI
Na kraju dugačkog leta,
popale se vatreni obruči
i čekaju svoje cirkuske lavove,
pevaju ispod ogromne šatre
i dugo gledaju u nebo
očiju punih
crnih suza zemlje
i mrgode žute obrve.
U sumrak nakratko život klone,
pognutih glava zarone u veče,
kao puk pobeđene vojske.
Pogledaju na dole,
svoje zakržljale noge,
autoputeve puževa
i krtičije beskrajne katakombe.
Kao da kažu:
„Ja ne mogu nigde
al’ tlo, poda mnom, daleko putuje,
ima li razlike?”
Onda pod svetlošću kandila,
čitaju svete knjige.
Malo ulja iz sopstvene utrobe,
malo vode i parče kanapa,
za goruću omču stvarnosti,
dokaz konačne smrti svetla.
ANĐELI
Ponekad ih vidim pred velike događaje:
Ratove, zemljotrese, vodene stihije,
Kako pijani hodaju ulicom
I u bescenje prodaju perje.
Ponekada se preobuku u ljude koje volim,
Tada dugo sedimo kraj vode
I pravimo one nestvarne dvorce u mokrom pesku.
Ponekada, kad suze izgube svoj slani ukus,
Barutom oboje obrve
I topovima jutra naprave rupe u mom sećanju.
Ponekada ih čujem kako govore u žitu,
Tada skinem cipele i tabanima pritisnem zemlju
Da bih bolje čuo i konačno naučio kako se postaje hleb.
Ali brzo odu dalje.
Ponekada, kada pomislim da su me zaboravili,
Utrče sa vetrom u moju kosu,
Naprave mi još jedan krvotok,
Stave u njega sivu krv koja prenosi uspomene.
Čujem ih ponekada kako pevaju u meni
Dok se sve lomi
I jedva sastavljam kraj sa početkom svog života.
Samo se nasmejem tim čudnim hodočasnicima
Koji su se prejeli putovanja.
Onda, taman kad pomislim da su mi prijatelji,
Oni izaberu najgori dan
Da prenesu vest o mojoj smrti…
CIRKUS
(ovo i nije pesma)
Stigao je cirkus,
pomešao miris kiše
sa rikom lavova
i povicima radnika,
povici su narezivali veče
na kriške hleba
a ja sam mislio na nju.
Slučajno se zvala Marija,
bavila se najstarijim zanatom
po haustorima i na svojoj mansardi,
gde je krov što prokišnjava
stalno docrtavao freske na plafonu.
Radila je od devet do tri po ponoći,
tačna kao sat,
ljudi su je voleli,
ljudi su strpljivo čekali svoj red,
ponekad i nisu stizali.
Tada bi odlazili tužnih lica
kao da im je neko upravo rekao
da boluju od neke neizlečive bolesti.
Ustajala bi u osam,
otvarala prozor da nahrani ptice,
nije govorila mnogo,
osim sa pticama.
Nedeljom bi odlazila u crkvu,
naslanjala ruku na oltar
i nešto šaputala.
Pokušavao sam da čitam sa usana,
nisam uspevao da pročitam išta
što bi ličilo na molitvu.
Bog je voleo Mariju,
pokazivao to na čudne načine.
Jednog je dana nestala,
za njom je ubrzo nestao i Bog.
Valjda nije više mogao da prepisuje
nebo iz njenih očiju,
ostalo je samo rezervno nebo,
što šapuće po ćoškovima
i nesigurno se tetura po ulicama.
Šapat u onoj crkvi je utihnuo,
uvukao se u fitilje sveća
i lagano goreo.
Ako negde vidite Mariju,
recite joj da mi nedostaje
svaki dan,
osim od devet do tri,
tada sam samo usamljen.
Stvarnost me žvaće
u koncentričnim krugovima.
O LJUBAVI I ČESTICAMA
Erik je radio na Severnom polu,
u džepu je uvek nosio seme maslačka
za sreću.
Jednog se dana otvorila rupa u ledu,
na brzinu je bacio seme daleko
i lagano potonuo, sahranjen osmehom.
***
Koliko je tvojih suza
U sjaju obližnje zvezde,
Koliko svetla stane u list ruže,
Koliko uzdaha treba
Za crvenu cvast
Kad jednom procveta
Pred tvojim očima?
***
Marko je živeo na đubrištu,
pravio je skulpture od odbačenih stvari,
noću je sanjao da leti.
Jednog je dana skulptura poletela
sama od sebe. Pitao se
da li snovi žive na đubrištima
ili đubre živi u snovima, ipak,
tog su dana na Severnom polu
procvetala dva maslačka:
“Čudo!”, rekoše.
***
Koliko stvari pogubljenih,
Kao stari kišobrani,
Još čeka u snovima.
Misli putuju brzo
Paučinastim tkanjem kosmosa,
Oči zasijaju pred nevidljivim kapijama.
***
Jan je svirao orgulje
u katedrali kraj trga.
Ispod krova su živeli golubovi,
hranili su se tužnim tonovima
molskih lestvica bogougodnih pesmica.
Jedne su se noći orgulje raštimovale,
sve su pesme postale vesele,
golubovi su prhnuli u nebo
i nisu se više vratili.
***
Tuđe nežnosti žvaćemo
U crvotočnim zubima
U porti crkve zaboravljenog boga,
U ispovedaonicama limba,
U plavoj ptici što se spušta
Niz oštru liticu sutona.
***
Ana je stajala na mostu,
razmišljala je da skoči.
Bilo joj je dosta svega,
promašenih ljubavi, oholosti, ljudskog besa.
Život se držao čvrsto za ogradu mosta,
jedan joj je golub sleteo na rame.
Život je izgubio koncentraciju i pao.
***
Jutro se skupilo kao zmija,
U grlima uličnih prodavaca.
Reči su počasni plotuni,
Velike i oble,
Kao loptaste munje nežnosti i psovki
Putuju svetom u rasparenim čarapama.
***
Postoji jedna Ajnštajnova teorija
po kojoj svaka čestica ovog univerzuma
utiče na neku drugu ma koliko bliska ili
daleka bila. Postoje i jednačine za to,
koje niko ne razume. Velika zapetljancija.
Ipak, ja više ne mislim na tebe,
ko zna kakvo zlo mogu učiniti nekome
ko ništa nije zaslužio…
O VODI, LAĐARIMA I KO ZNA ČEMU
Kažu za te lađare što imaju sedu kosu
I čije vreme leškari po sprudovima
Da umeju zubima otvoriti vaše sećanje
Kao pivsku bocu.
Kažu da su shvatili beskonačnost
Kada su talasima počeli da daju imena.
Oni kažu da sve jednom staje,
Samo su klipovi motora neumorni
Dok stružu meso sa kostiju.
Ponekad u granju nađu izgubljene riblje oči.
Tada uz vino pevaju o mladosti
I ponekom suzom zagrizu maglu,
ispljunu iz pluća trulu ikru i nakrive obrvu.
Ponekad, kada je proleće gladno kiše,
Pustim ih da zašiju rane u mojim ušima.
Ponekad mi u ruku gurnu papirnu kesu i šapnu:
Ovo su delovi tebe koje si zaboravio
Stareći negde uz reku,
I prave se da ne primete moju suzu.
Zamole me da im jednom napišem pesmu
Koja će znati da žonglira pticama u niskom letu.
Tako starimo ti čudni mornari i ja
U papirnim smotuljcima vremena.
Onda jednog dana, kad naftne mrlje
Prestanu da rasipaju boje i pretvore se u krv,
Potonu negde kroz čelično korito broda
A mi oplakujemo prazne sanduke u kojima žubori voda.
Mada… mislim da znam jednog koji je prevario smrt
Pretvorivši se u rečnog raka:
Uhvatio se kleštima tako čvrsto za lokvanj
Da ga ni smrt nije mogla iščupati, avaj.
Ja sam opet shvatio da je moje trajanje
Puko prostiranje moždanih talasa kroz mutnu vodu
I da pretovarujući život kao brodski teret
Sve dublje moram spuštati sidro da bih dohvatio dno,
Da me matica ne odnese opet u tvoje ruke.
Znam da ću svoj kraj doživeti na nekom avetinjskom brodu,
Dosadilo mi je biti vetrokaz što škripi pred olujom.
Jednom, kad budemo okrenuti leđima,
Naše će se senke ponovo upoznati…
PUT U NEPOZNATO
Nacrtao sam ti pozdrav na zamagljenom oknu vagona
I pustio ga da otputuje.
Ti brodovi, autobusi, vozovi, ponašaju se kao kanibali,
Na kraju pojedu sve koje volim, sve učim ispočetka.
Postoje krovovi ispod kojih nikada neće izrasti kuća.
Postoje dlanovi preko kojih tečeš kao potok ali nemaju dna.
Moja je zenica soba sa krivim ogledalima.
Noć je ličila na mačku što oštri kandže o naša tela.
Do jutra kosmos je stao u kap znoja.
Naslonio sam glavu na tvoje rame, mislio sam da je obala.
Skuvala si kafu, plakala i čekala da se probudim.
Suze su dobovale po mom snu, mislio sam da je kiša.
Otvorio sam oči, još slep od sna i mokar od kiše.
Rekla si: „Posle poljubaca ja se hranim tvojim vremenom i gladna sam.”
Rekao sam: „Izvini, kao svi putnici kroz vreme ja sam slep,
Upleo sam ove zrake sunca u vrele konce i ne znam šta dalje,
Postoji teorija po kojoj se naše duše teturaju kao pingvini
Budi dobra, zavuci ruku između mojih rebara i izvuci šaku tišine.”
NIŠTA BITNO
Rekla je:
„Rodila sam vetar koji će pred tobom savijati trsku
I šum će se čuti daleko.
Naučila sam dve sirene da ćute
pred pramcem tvog broda duhova.
Naučila sam vazduh da govori molitve
dok ga stežem u plućima misleći na tebe.“
A ja, ja znam da ću se probuditi na dnu nekog mora
moj san će biti tvrd kao školjka,
iseći će mi grlo dok ti ga budem prepričavao
bojeći se da ćeš me ostaviti kao ona.
Uvući ćeš me u sebe i zauvek tamo zaboraviti,
krv će mi se ušećeriti kao loš med
kad vidi da me nema.
Bez milosti, zatvoriće me u koloniju leproznih
i hodaću sa zlom ranom na peti koja se otvorila
tamo gde nikada nisam upoznao sebe.
Tvoje su usne bile Maratonsko polje
a ja sam u srcu sakrio dobru vest
svlačeći kabanicu nekog aprila
kada se svet propeo na prste.
Februar je zasukao rukave da bi počelo proleće.
Zalisci kiše skidaju boju sa naših lica.
ANA I JUL
Skoro će juli, Ana,
žamor i miris lubenica
koračaju vazduhom
sa obližnje pijace.
Ti ćeš kao lahor proći tuda
i pokupiti retke plodove.
Ostaće iza tebe trag štikli
u vrelom asfaltu
i par grama neobjašnjive praznine.
Ja ću se skloniti sa puta,
načas se pretvoriti
u uličnu svetiljku.
Kao perut
popadaće po mojim ramenima
mrtvi noćni leptiri.
Kod kuće ćeš na ofucanom platnu,
vodenim bojama,
naslikati tugu kao mimikriju leta,
a onda sve to oprati.
Ne žmuri dok slikaš, Ana,
prečesto četkicu umačeš u crnu.
Popodne Ana sama plače
na klupi u parku,
starim hlebom hrani,
umesto golubova, prastare aveti.
Slomi ogledalo, Ana,
i krv će se vratiti u tvoje obraze
izbledele od šamara i teških reči.
Molitve odavno ne vrede,
popnu se kao pauci uz zidove hrama
i izgore na limenom krovu,
dalje se ne može.
Noćas su sevale munje
u potpunoj tišini,
u snu su ti pucale kosti.
Kad izbrojim do tri i pucnem prstima,
ti ćeš se probuditi.
Opet si crnom naslikala jutro –
ništa se ne vidi.
P. S.
„Zbog čega mrtvi mirno pevaju
a živi ne mogu da se oslobode straha”,
reče Zagajevski.
