PRIVID
Tek slutim da si san svih snoviđenja
Nedodirna svemu sem pesničkom peru
Ko zna čiji usud pre svakog rođenja
Zagledana u se kô najčvršću veru.
Ti pripadaš nekom umrlome satu
Nedogledna svakom sem duši što jeca
Što krst težak nosi obešen o vratu
I reč zaglavljenu ispod mekog nepca.
Ne znam zašto sva su priviđenja skrita
Nečujna svemu sem titrajima srca
Što odgovor znade da se i ne pita
I u njemu samotno dugo, dugo grca.
MAGLOVITA PESMA
grom u ćutanju
rasutih misli raspolutio je
brezu samotnu
nasred utrine u njenim očima
nasred pustinje
na dlanovima pesnika –
pesnika sete u strastima
umiruće rane jeseni
u mrazovita jutra
maglovita
uhvaćena munja
širinom duše žene uspavane
u zasenku
sopstvene lepote
dubinom neispisanog stiha
pesme s usne suve
i žuljevitog pogleda
pesnikove daljine
u njenim nemirima
ukroćenih prividom života
POEZIJI U LIKU ŽENE
Brinem –
za korake koje pružaš
u nepoznato,
zbog ruku na tvom ramenu
kojima veruješ
slepo;
brinem, uzeće ti
dušu oni
koji drukčije vide zlato,
da ćeš bez ikog ostati
u najcrnjem
za tebe vremenu,
sama
na dnu svih životnih jama.
Brinem –
ceo život si pogrešno
sasvim shvatila,
izabrala put
kojim će drugi bez tebe svojim
ciljevima poći;
brinem, sve tapije
iz rana prolivenog mastila
uzeće oni laskavog jezika,
a tebe
ostaviti bez pomoći:
samu
zaključanu u svoju tamu.
Brinem –
jer rušiš za sobom sve mostove
i sve pruge,
a kad ti med s tuđih jezika,
nutarnjom gorčinom, kane u oko,
kako ćeš se
vratiti meni da bi zaboravila
sve iluzije druge,
na tvom srcu
neplodno oranje duboko,
sama
s ubodima stotinu kama.
VREME KOSIDBE
Kosaču,
zašto moj vrt nisi pokosio?
Zašto moju livadu,
moja polja gorkog maslačka
uvek zaboraviš?
Zašto ostavljaš
cveće koje je odavno svelo
i više ne miriše?
Zamahni kosom
ne čuvaj trnovito žbunje
ni zmije u mojim očima.
Sazrelo je sve
na mojoj utrini i sve prošlo,
ne štedi ni korov
ni one najplemenitije trave.
Vreme je kosidbe –
spreman sam.
DODIRI VREMENOM
Kako da uzmem
tu strast
koju si namenila meni
kad svake
noći bežiš mojim usnama
i prstima
izgovorivši moje ime
nestaneš u magli i peni
ostavivši oble čvrste grudi
da mi drhte damarima
Kako da ti ljubim
dlanove
i milujem gola ramena
kad svake
noći bežiš mojim usnama
i prstima
i sve uzdahe tajno
premestiš u neka
druga vremena
gde potpuni smo stranci
jedno drugom
i ljudima
KAD MESEC PADNE
U mirnoj luci,
na mirnoj vodi, usidrena lađa drema.
Tek vetrić pirne
da u krošnji topole
zamiriše dan.
Ni glasa,
ni slutnje da u tom času
negde nekog nema,
a morao bi biti
da sluša tišinu kad reka tone u san.
Kad mesec padne
sa suvih grana
i sjajem zaiskri mrtvom vodom,
reka kao da prebledi,
kao da uzvodno poteče sećanju
koje će proći.
Vrbe zaplaču i grane češljaju
nepostojanjem,
prividnom slobodom,
i obala je pusta,
bez stopa u pesku,
a na lađu bi morao neko doći.
KUĆA MRAKA
Budiš se
nad svodom tišine
zaboravljenog sna
sam
u kući mraka
prognan iz svake
suštine
usahli bunar bez dna
u životu potrošenom još
pre uranka
Mirisa tamnjana
i bosioka
ne sećaš se više
ni pečenog hleba na nečijem
dlanu
koje kao da prosi
milost pšenice iz majčinog oka
okupan
toplinom letnje kiše
u koraku dečijem
što svemu znade
da prkosi
A sad se
stidiš rođenog brata
njegovih
ogrubelih šaka
dok svuda ukraj tvog puta
cvetaju kukurek,
lijander
i kukuta
i niko ne otvara
vrata
dok sam si u kući mraka
U SNU NIJE
Ona je sva od očiju
bez usana
grudi
i struka
u njenom ćutanju se kriju
iluzije ljubavi i sna
sve ženske ćudi
i stihom prosuta muka
Ona je sva od stida
gorkog besa
i progutanog vriska
plaši se drugačijeg vida
na svet i nebesa
čak i najnežnijeg stiska
Ona je sva svoja
a u mojim damarima živi
mojim plućima diše
i šeta mojom glavom
i sva je, sva je moja
kad mlad se mesec nakrivi
ili kad ne želi više
da bes podeli sa mnom
(NE)OBIČNE SLIKE
1.
Juče beše dan vreo
od kog se najvrelije srce
ledi
a žabokrečina
na očnoj mreni
života
vid mi razbistrila
danas sam tužno jasan
sebi i tišini
2.
Pomisliš tog dana
najcrnje oblake
nad tvojom od briga teškom
glavom
razbili su najlepši sunčevi zraci
i da si u toj svetlosti video
sreću
a ono – usred dana te mesečina
obasjala lažnim sjajem
3.
Ti si jedina ljubav
s radosnim i tužnim
ulogama
u beskrajnoj predstavi
o ženi
u najobičnijem
priviđenju radosti
i moja zabluda
života i umiranja
u pogledima
ONOM KO UME
daj mi to srce golo
i miris hleba na grudima
sve što se životu može
i sme dati
ono što nevidno je svim ljudima
već onom ko ume da pati
čak i kad se sve kockice slože
uzmi svako zrno žita
sazrelo u mojim umornim očima
i zamršenim linijama
na dlanu
uzmi, jer šta tu ima da se pita
kad oboje znamo
postojimo sve dok umemo da se damo
VISOKOLETAČI
Šta ti vredi
da dohvatiš nebesa
ako ne stojiš
na zemlji čvrsto s obe noge
šta vredi
da u naručje uzmeš
sva čudesa
kad su na nejaka ti pleća obukli
smešne teške toge
a ti –
uzdignutog čela
još si nesvestan svog udesa
lutaš i posrćeš
kroz hodnike duše sopstvene
sve tražeći
onog drugog sebe
tražiš eho krvi
(ali ne iz svoje krhke vene)
znaš – nisi prvi
što pred tuđom vatrom zebe
sve dok te ne smrvi
jer ti –
uzdignutog čela
nisi svestan pada s vrha stene
O autoru
Anđelko Zablaćanski rođen je 4. decembra 1959. godine u Glušcima kod Bogatića u Mačvi. Školovao se u rodnom mestu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. Poeziju, aforizme i kratke priče piše od rane mladost.
Objavio je zbirke pesama: Ram za slike iz snova (1992), Igra senki (2004), Ptica na prozoru (2007), San napukle jave (2009), Raskršća nesanice (2012), Pijano praskozorje (2014), Mali noćni stihovi (2019), Noći vučjeg zova (2020), Pero, metafore, tinta – izabrane pesme (2021), Mesečeve oči (2022); zbirku aforizama Palacanje (2006); zbirku prevoda ruske poezije Od Puškina do Kapustina (2019); knjigu proze, aforizama i satirične poezije Iza linije (2020).
Na 21. Šumadijskim metaforama u Mladenovcu (2008), u kategoriji kratke priče, dobio je prvu nagradu za pripovetku Vezirove suze.
Na sanktpeterburškom poetskom festivalu Poezija ulice (2014) osvojio je ravnopravno prvo mesto sa još četiri pesnika pesmom Dobročinstvo (Baronu Štiglicu).
Na 7. konkursu Slapovi Vučjanke u organizaciji Doma kulture Vučje (2022) njegova pesma Nostalgija osvojila je prvo mesto.
Na 6. konkursu Drinskih književnih susreta u Zvorniku (2022) osvojio je prvo mesto za rukopis zbirke poezije Mesečeve oči u konkurenciji pesnika iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore.
Pesme su mu prevedene na ruski jezik i objavljeno u ruskim časopisima, a takođe i na engleski, beloruski, bugarski, mađarski… Aforizmi su mu prevedeni na makedonski i objavljeni u Biseri balkanskog aforizma (2010).
Priređivač je dobro prihvaćenih i posećenih internet sajtova svetske i naše poezije. Glavni je urednik časopisa za književnost Suština poetike.
Član je Udruženja književnika Srbije.
Živi u Glušcima.
