Postoji trenutak koji svaki pisac prepozna, iako retko o njemu govori. Napiše rečenicu. Ona je jasna, tačna, kaže tačno ono što je hteo. I onda je pokvari, jer mu deluje suviše gola da bi bila ozbiljna.
Ovo je strah od sopstvene razumljivosti. Rečenica koju bi svako mogao da razume deluje kao rečenica koju bi bilo ko mogao da napiše, pa se dodaje još jedna zavisna rečenica, još jedan pridev, još jedna reč koja zvuči kao da je izvučena iz rečnika stranih izraza. Teži izraz zvuči kao dokaz truda, čak i kada nije precizniji.
Orvel je u toj magli prepoznao strah: pisac zna da će jasna misao odmah pokazati svoju meru. Ljudi koji pišu nejasno retko su zaista zbunjeni. Češće znaju tačno šta hoće da kažu i plaše se koliko će to izgledati sitno kad se kaže direktno.
Nejasna rečenica često ima jednu skrivenu prednost: odgovornost za nerazumevanje prebacuje na čitaoca. Ako čitalac ne razume, može pomisliti da mu nedostaje znanje, strpljenje ili teorijska priprema. Pisac tako dobija nedužnost složenosti. Tekst ostaje neproveren jer se čitalac prvi povlači, ubeđen da sam nije dorastao rečenici koja odbija da kaže šta hoće.
Kami je razumeo suprotnu opkladu. Njegov Stranac počinje rečenicom: “Danas je majka umrla.” Ona je toliko ogoljena da zvuči skoro nepristojno, kao vest pročitana ravnim glasom, bez pripreme, bez molbe da je čitalac odmah oprosti. Ta ogoljenost pokazuje čoveka kome je osećanje postalo strano čak i pred sopstvenim gubitkom. Kami nije morao da objašnjava Mersoovu hladnoću. Rečenica je već bila ta hladnoća.
Kod Kafke se vidi drugačiji, mirniji oblik iste snage. Najstrašnije kod njega je upravo to što nemoguće ulazi u običnu rečenicu bez povišenog glasa. Gregor Samsa se budi kao insekt, a rečenica ne vrišti. Ona izveštava. U toj mirnoći užas postaje ubedljiviji nego što bi bio u patetičnom opisu, jer jezik odbija da se ponaša kao da je svestan koliko je događaj čudovišan.
Obična rečenica kod Kafke ne pojednostavljuje užas. Ona ga čini upotrebljivim za književnost. Kada bi se jezik ponašao jednako izobličeno kao događaj, sve bi skliznulo u efekat. Mirna rečenica drži nemoguće na stolu dovoljno dugo da ga čitalac ne odbaci kao san, simbol ili dosetku.
Postoji tip pisca koji je nejasnoću pretvorio u metod. Rečenica koja se mora čitati dvaput deluje kao rečenica koja je vredna čitanja. To je optička varka, ali radi, jer čitalac koji se namuči da nešto razume često pomeša napor sa vrednošću. Taj mehanizam funkcioniše sve dok niko ne postavi pitanje da li bi ista misao mogla da se kaže jednostavnije, a da ne izgubi ništa sem sopstvene mistike.
Kod Andrića se vidi suprotan izbor, izbor koji je zahtevao veću disciplinu. Njegova rečenica često nosi tešku istorijsku i psihološku težinu, ali retko posrće pod njom. Kad piše o mostu, on ne mora da podigne glas da bi čitalac osetio koliko je vremena prošlo preko njega. Kad piše o mržnji koja traje duže od ljudi koji je nose, ta mržnja se pokazuje iz rečenice u rečenicu, dok čitalac ne shvati da je oduvek bila tu, ispod mira kojim je opisana. Ta mirnoća je dubina koja je prošla kroz dovoljno redakcija da više ne mora da se dokazuje.
Flober je ovo zvao potragom za tačnom rečju. Kod njega je ta potraga postala moralna disciplina forme. Prava reč ne dokazuje autorovu veštinu. Ona zaustavlja stvar da se dalje pomera pred pogledom čitaoca. Lepa reč zavodi, ali ne obavezuje. Tačna reč obavezuje, jer posle nje više nema prostora za sledeću verziju iste misli. Taj utisak tačnosti nastaje posle dugog odbijanja svake reči koja zvuči lepše nego što misli.
Postoji i tiši sloj ovog straha: autor sluti da će, jednom kad kaže nešto jasno, morati da prizna sebi da je to sve što je imao da kaže. Dok je rečenica mutna, ostaje mogućnost da unutra ima još nečega, još jedne skrivene dubine koja čeka da bude otkrivena pažljivijim čitanjem. Kada se rečenica razjasni, ta mogućnost nestaje. Ostaje samo ono što jeste, i ništa više. Za pisca koji svoju vrednost meri obimom sopstvene tajanstvenosti, to je gubitak koji se teško podnosi.
Jasnoća traži više rada od nejasnoće, jer se svaka mutna rečenica može opravdati kompleksnošću teme, dok jasna rečenica nema gde da se sakrije. Nejasnoća štedi autora. Jasnoća ga izlaže, odmah, bez odlaganja.
Zato obična rečenica pripada odgovornosti pre nego ukusu. Od pisca traži da zna šta zaista mora da ostane u tekstu. Sve drugo pripada strahu, navici ili potrebi da se pred čitaocem izgleda dublje nego što se misli.
Obična rečenica nije skromna. Ona je najstroži oblik koji jedna misao može da preuzme. U njoj misao nema gde da se sakrije: ni od sopstvene praznine, ako je prazna, ni od sopstvene snage, ako je stvarna.
