Adio, moja Slovenijo!
U sećanje prizivam sebe kad sam bio dečak.
Majka mi priča o Sloveniji. Tamo smo imali sve. Posao, hranu, stan, roditelji su bili uključeni u zajednicu, brat i ja smo išli u vrtić, u školu … Sada majka plače. Što nam je teže, više plače i više priča o mom rodnom gradu. O Kranju.
Dok je naš jedini izvor prihoda dedina i bakina njiva u majčinom rodnom selu u Srbiji, seća se pretnji u Sloveniji. Ali, Slovenija je još uvek njen ideal. Kad je čoveku teško, mora za nešto da se uhvati, inače ne može da preživi. Moja mama nikada nikome nije želela ništa loše, ni u Sloveniji, ni u Srbiji. Nije se obazirala na nacionalizam, ali se nacionalizam obazirao na nju, najpre u Kranju, a zatim i u Žitorađi.
Kad je brata i mene vodila u vrtić, vaspitačica joj je govorila da smo u opasnosti i da nam se ne piše dobro. Govorim majci da je to obično lupetanje, ali se njen pogled pun suza izoštrava, lice postaje tamnije. Objašnjava mi da je bilo izuzetno teško. Šefica u Iskri vršila je pritisak na nju da sredi papire tako da ne bude Srpkinja ili Jugoslovenka, već Slovenka. Ali, mama je odlučila da ne menja papire. Usledili su pritisci, premeštaji, pretnje… Ljudi su govorili Srbe na vrbe … Mama se plašila za mene i brata… I otišli smo.
Pred očima mi se pojavljuje slika našeg skromnog prebivališta u kući dede i bake gde plače i ponavlja iste reči:
„Da smo ostali u Sloveniji, imali bismo sve. Želela sam da ostanem, ali nisam mogla.”
Pre nego što zaspim, odzvanja mi majčin glas. Onda razmišljam o tome da će jednog dana biti drugačije. Kada porastem, biće drugačije. Jednog dana nećemo biti siromašni.
Žitorađa. Vreme rata. Tu i tamo, poneki ranjeni vojnik se vraća sa ratišta, u vazduhu je mržnja prema drugim nacijama. Otac u selu dobija batine, jer je po narodnosti Hrvat. Odaje se alkoholu, bije majku, odričem ga se zbog toga. Posle nekog vremena odlazi, ali majka se ne usuđuje da izađe iz kuće, jer joj još uvek preti. Odahnuo sam tek kada je otac napustio selo. I meni govore da sam Hrvat u nameri da me uvrede, a ja im govorim da nisam Hrvat, nego Slovenac. Odgovore da je to isti kurac i počnu da me zovu Janez. Želim da dokažem da nisam Janez, već Srbin kao i ostali, ali me još uvek smatraju Janezom. Onda se u meni budi otpor. Govorim sebi ’Ako kažete da sam Janez, biću Janez’ i istegnutim rukama i stisnutim pesnicama skačem uvis kada Zahović zabija gol Srbiji.
Mama je bez posla, živimo kod dede i bake. Da bismo preživeli, gajimo paradajz, lubenice, krastavce… Ali, to je dovoljno samo za šačicu hrane, ne i za odeću i školske potrepštine. Brat i ja odlazimo u školu bez užine ili ručka u rancu. Što se više bliži kraj nastave, sve smo gladniji i jedva čekamo da dođemo kući. Nemamo video igrice i ne možemo na ekskurziju sa ostalom decom. Ali, biće bolje jednom. To znam.
Sad sam već momak.
Zaljubim se. Držimo se za ruke, poljubimo se, postajemo par… Onda nastupa trenutak kada upoznajem njene roditelje. Oblačim najbolje odelo koje imam i odlazim kod njih kući. Rukujem se sa njenim ocem i nadam se da će nekako poteći razgovor. Njen otac mi kaže:
„Tvoj otac je Hrvat, rođen si u Sloveniji. Šta ćeš ti ovde? Šta hoćeš?”
Sledećeg dana devojka me je ostavila.
***
Volim da idem u školu, jer znam da je to moje jedino rešenje. Ali, stvari se komplikuju. Kada je majka htela da me upiše u srednju školu, ustanovili smo da nismo prijavljeni ni u Slovenji ni u Srbiji. Majka iz Slovenije dobija izvod iz matične knjige, a u polju državljanstvo piše: – – -. Izbrisani smo. Kako da me upišu u školu? Majka mora da ide u Beograd da sredi naše dokumente. Nalazi neku vezu da bih mogao da se upišem u školu.
Januar je, pada sneg i pritiska mraz. Brat i ja putujemo u Niš u srednju školu, on u elektrotehničku, a ja u mašinsku. Majka ima novca samo za jednu mesečnu autobusku kartu. Do Niša ima trideset kilometara. Šta ćemo sad? Pošto sam stariji, u svojoj glavi smišljam da moram da preuzmem ulogu oca i zaštitnika svog brata. Kažem mu da on kupi kartu, a ja ću se već nekako snaći. I švercujem se. Ako me uhvate, izađem iz autobusa i pokušam da se mimo konduktera provučem u sledeći bus. Nekako preguram taj mesec, ali u februaru majka nema para ni za jednu kartu. Obojica se švercujemo, stopiramo, pešačimo …
Osam je uveče. Zima, minus četiri, pet, svuda sneg. Hodamo preko polja i njiva celim putem od škole do kuće. Prsti na rukama i nogama nam se smrzavaju, tela su nam otvrdla, jedva da išta osećamo. Proklinjemo svu tu muku koju prebijamo u majčinom rodnom selu i taj problem zbog kojeg smo morali da napustimo Sloveniju … Maštamo kako bi bilo da smo ostali tamo …
Uspevamo da stignemo kući. Ne boli me što sam promrzao i gladan i što nemamo ništa. Na to zaboravljam kad ugledam majku. Kao strela me probada trenutak kada u oči pogledam osobu koja me voli i sve bi učinila za mene, a ne može da učini ništa. Toliko živo i izoštreno osećam njenu patnju… Kao da očaj pravi most između nas. Govorim sebi: Da bar nismo napustili Sloveniju. Verovatno i ona misli isto, čini mi se da neprestano misli na Sloveniju. U istom trenutku osećam još nešto, nešto sasvim drugo, osećam neverovatnu, skoro natprirodnu energiju koja mi kaže da ću učiniti nešto… Neću dozvoliti da sve ostane ovako kako jeste. Neću! Jednog dana će biti drugačije. I to uskoro…
***
Postajem vojnik.
U Beograd stižem sa hiljadu dinara u džepu, ali osećam da se bliži moje, naše vreme. Meni vojska može doneti novac, a bratu policija. On uspeva da prođe sve testove za policajca i ulazi u najuži krug, na kraju pada na razgovoru kada ga pitaju o očevoj nacionalnosti.
Služim šestomesečni vojni rok razmišljajući o tome da se posle zaposlim kao vojno lice i da dobro zaradim. Onda ustanovim da ne trpim autoritete. Čak i da nemam hleba da jedem, ne želim da budem neki šraf u mašineriji, kažem sebi. Imam više ciljeve. Želim da uspem. Moja motivacija je velika kao planina Midžor.
***
U Žitorađu se vraćam bez prebijene pare. U selu se održava neki fudbalski turnir gde srećem poznanika koji radi u građevinarstvu.
„Ima li nekog posla i za mene?”
„Ima, ali je mnogo težak.”
„Za mene ništa nije teško. Idem!”
I već postavljam betonske pragove, teške 70, 80 kilograma. Imam osećaj da mi mišići pucaju od težine betona. Svake večeri se mrtav umoran strovalim na krevet, ali mislim na majku i novac koji ću moći da joj pošaljem. Ovo je moja prilika. Radi nas trideset. Rekli su mi da neću izdržati ni jedan dan. Posle dva meseca sam jedan od trojice koji istrajavaju. Plata je odlična, natprosečna.
Moje vreme je počelo. Znao sam da hoće… Posle tri meseca, unapređuju me u poslovođu. Nude mi mogućnost obuke. Postajem varilac, a zatim poslovođa varilaca. Ipak, moji ciljievi su drugačiji. Ne želim celog života da radim na gradilištu. Radije bih išao na fakultet. Studiram mašinski fakultet i usput radim slabije plaćene poslove. Jer jednog dana… Jednog dana ću zaraditi dovoljno da ni majka ni brat ne moraju da brinu. Ali, brat će moći da zaradi i sam, jer se upisao na elektrotehnički fakultet. Imaćemo lep život…
Odrastao sam. Bar drugi me tako vide, a ja znam da već dugo nisam dete. Ne znam da li sam ikada bio, verovatno nisam još od onog trenutka kada od mraza nisam osećao ni ruke ni noge i kada se između mene i majke izdigao most očajanja …Gde je sad to … Negde daleko daleko iza mene. Od tada, u meni je ostala samo usijana snaga. Sada gradim svoju Sloveniju u Beogradu.
Fakultet i usput posao. Komad hleba. Isto tako za mog brata. Svako ima svoju diplomu i posao. Napredujemo. Postajem menadžer kontrole kvaliteta u više firmi. Imam kuću, sina i ženu bez koje se ne bih izdigao iz blata. Moj sin ima sve što ja nisam imao i to pokušavam da mu objasnim. I šta sad?
Iz Slovenije (ne iz Slovenije koju sam izgradio u Beogradu, već iz one države u Evropskoj uniji) dobijam informaciju da mogu da dobijem papire. U mojoj svesti ponovo je pojavljuje čežnja. Sećam se majčinih i mojih sanjarjenja. Zamišljam kako putujem u Kranj. Prepoznajem grad, zgradu u kojoj smo stanovali, divim se svim onim planinama, šumama i zelenim predelima – Slovenija, moja dežela! Misli mi skaču čas na jedno, čas na drugo mesto mog detinjstva. Na Kranj i Žitorađu. Nisu me želeli ni ovde ni tamo. Rekli su da nisam njihov. Čiji sam?
Odlučujem da odem u Kranj, da ustanovim da li sam ipak bar malo i njihov.
Jako uznemiren sedam u auto. U tom trenu mi se čini da se deo mene pretvara u dečaka koji nije znao ni šta je nacionalizam ni šta je rat, već je samo trčkarao po kranjskom vrtiću i radovao se majčinom zagrljaju. Pred njim je bio čitav svet, Kranj, Ljubljana, Slovenija, Evropska unija … Živeo bi u gradu, imao bi igračke i pare za autobus, nikad se ne bi onesvestio od gladi, drugovi u školi bi ga prihvatili, otac njegove devojke bi ga poštovao, kao i učiteljice u školi, službenice u raznim kancelarijama… Vozim se autoputem i ne znam da li imam pet ili 26 godina. Prelazim prvu državnu granicu i drugu. Divim se prirodi, sve mi izgleda lepo, svako drvo, svaka travka, i put je lepši nego što sam navikao. Joooj, idem da vidim svoje rodno mesto! Možda ću osetiti nešto lepo, toplinu, možda ću želeti da ostanem.
Viđam kuma koji još uvek živi u Kranju. Pokazuje mi naš kraj i stan u kom sam proveo prvih pet godina svog života, grad i jezero. Kum nije tako optimističan kao ja. Kaže da ću teško nešto uraditi.
„Nema veze. Potrudiću se i verovatno će mi vratiti status.”
Poneo sam brdo sudski prevedenih papira, za njih sam platio oko 400 evra. Kada me preplavi zadovoljstvo prisećanja na detinjstvo, krećem u opštinu.
Kucnem na vrata kancelarije, iza šaltera me čeka službenica s naočarima na vrh nosa, liči na najstrožiju nastavnicu u školi. Kažem joj da želim da zatražim stalno prebivalište u Sloveniji na osnovu zakona o uređivanju statusa državljana drugih država naslednica SFRJ u Republici Sloveniji. Skinula je naočare, pogledala me ispod šaltera i nonšalatno rekla:
„Idite u sobu 25.”
U redu. Penjem se stepenicama na drugi sprat. Uđem, ispred mene se stvorila službenica veoma slična onoj sa sprata niže. Ne znam da li zaista liče, ali meni su izgledale kao bliznakinje sa spuštenim naočarima.
Kažem da sam došao iz Srbije samo da sredim te papire.
„Znate šta, reći ću vam otvoreno: Ako podnesete zahtev za stalni boravak po tom zakonu, samo ćete baciti pare. Od toga nema ništa.”
Pogledam je izbuljenim očima.
„Vaš interes je samo da dobijete novac. Vaš trud nema smisla. Bolje da to ne činite.”
„Čekajte malo … To znači da sam došao iz Srbije samo zato da mi vi kažete da to ne radim? Ali, ja ću ipak to učiniti”
„Onda idite dole na šalter. Ja sam vam rekla svoje. Mi vas ne želimo ovde!”
Ostanem kao ukopan ispred šaltera, gledam je otvorenih usta i ne znam šta da kažem.
Ponovo se vraćam na prvi sprat i razmišljam: ’Ne mogu da verujem. Došao sam s osmehom na licu, imao sam dobar osećaj, a sada sam na vlastitoj koži osetio ono što mi je govorila majka, ali joj u početku nisam verovao.’
„Jeste li bili u sobi 25”, pita me službenica.
„Jesam.”
„I šta ste odlučili?”
„Odlučio sam da podnesem zahtev.”
Platim taksu, oko 150 evra, zahtevam potvrdu i samo želim što pre da odem. Na ulicu izlazim sa najvećom gorčinom koju sam ikada osetio. Ne nalazim reči… Od kada sam postao odrastao čovek, nijedna osoba me nije povredila kao ova službenica. Osećam se kao gomila đubreta. Ono što se dogodilo mojoj majci pre 25 godina, sada se dogodilo meni. Potvrđena priča. Kako su se tek osećali oni izbrisani koji su ostali u Sloveniji i iskusili krivicu izbliza. Pa aktivisti. Aleksandar Todorović koji je doživeo poniženje drugorazrednog čoveka. Svakog dana je osećao sve ono što sam i ja osetio za tih sat vremena provedenih u opštini u Kranju.
Moja priča sa Slovenijom sada je završena. Nemam više nameru da idem tamo.
A sve i da hoću, dobio sam negativno rešenje s obrazloženjem da nisam predao zahtev da želim da se vratim u roku od narednih pet godina (kada više nisam živeo u Sloveniji). A tada sam imao deset ili jedanaest godina. Kako sam mogao da pokušam da se vratim? Kao maloletno dete bez majke? I kako sam mogao da znam za to, čak i da nisam bio maloletan?
Adio, moja Slovenijo.
Sa slovenačkog prevela Jelena Dedeić
