Hermeneutička šetnja kroz EQUILIBRIUM Ane Stjelje

Katarina Sarić

Madam Bovari ili Don Kihot? (poistoimenom kultnom tekstu Jelene Đorđević)

Katarina Sarić

U romanesknom svijetu EQUILIBRIUM-a, Ane Stjelje, prepliću se dvije paralelne stvarnosti, i to obije iz perspektive dva glasa, dva diskursa – muškog i ženskog. Oba modelovana univerzuma su fiktivna, mada se autorka koristi narativnom, hronološkom, tehnikom sa dokumentovanim prilozima nekog šetača po Borhesovoj Vavilonskoj biblioteci, ili zapisničara/reportera koji, naizgled, slučajno i nasumice bilježi fragmente, komponujući od njih ad hoc mozaički strukturiranu kompoziciju. Anina zbirka priča, može se čitati i kao roman lika, jer, na tematskom fonu – njih objedinjuje isti lajt-motiv šifrovane/kodirane potrage za izgubljenim sopstvom. Mogli bismo reći, zapravo, da je čitav dvostruko modelovani svijet ovog djela u znaku broja dva, kako ambivalentnosti, tako i ambigviteta, između kojih je čak i sat stao (što sugeriše odsustvo fizičkog, mehaničkog vremena):

No, kako nemam običaj da nosim ručni sat a mobilni telefon sam, u žurbi, zaboravio kod kuće, snebivajući se, okrećem se prema čoveku, svestan da ću ga prekinuti u razmišljanju i pitam ga: – Izvinite, koliko ima sati? Čovek se istog trenutka okrenu, pogleda me i odgovori: – Taman toliko, mladi čoveče, da počneš da se menjaš. Odaberi novi put kojim ćeš, ako budeš istrajno hodio, doživeti prosvetljenje. To reče i okrenu glavu, kao da se ništa nije desilo. Bio sam iznenađen. Pomislih „kakav čudak!” Dok sam ja razmišljao kako da mu odgovorim, pored naše klupe prođe neka devojka, i upita ga koliko ima sati. Na moje veliko iznenađenje, on joj samo lakonski odgovori: „Pola jedan”, na šta mu se ona ljubazno zahvali i prođe. Pomislih, neverovatno, danas kao da je ceo svet zaboravio sat. Ponovo ga pogledah i videh kako se zagledan u daljinu, opet prepušta predelima svoje medidativnosti.

Širenjem medija, hronika dana je promijenila status: od sporedne kategorije (proizašle iz almanaha i pučke hronike) postala je ona totalitarni sastav mitološke interpretacije, stegnuta mreža modela i značenja kojoj nijedan događaj ne promiče. U Bodrijarovoj konstelaciji zbilje i simulacije, ova se pojava naziva masmedijizacija. Nije to skup tehnika odašiljanja poruka, nego nametanje modela, slično kao u McLuhanovoj formulaciji: Medium is Message koja obavlja prenos čula nad samim medijem kao tehnološkom strukturom. Još smo na polju tehnološkog idealizma. Ustvari, veliki Medij je Model. Ono što se medijem posreduje nije ono što razdaje tisak, televizija ili radio: to je ono što je iznova obuhvaćeno oblikom/znakom, artikulisano u modele, upravljano kodom. Kodovi/šifre, kao i njihovo dekodiranje/dešifrovanje, hermeneutički su ključevi, neophodni za tumačenje Aninog djela. Protagonisti priče, nalik udvojenim karakterima, rodovima, polovima uz dodatnu slojevitost dvaju pararelno modelovanih narativnih stvarnosti, zahtijevaju dopunsko čitanje, uz dodatni napor, jer kao što smo na početku ukazali, fabularna okosnica je šetnja kroz univerzalnu biblioteku, za čiji je ulazak potrebno čitalačko predznanje:

Želeo sam da stignem kući što pre, a ovu epizodu sa fejsbuk devojkom, ili bolje rečeno devojčicom, da što pre zaboravim. Hodajući ubrzanim korakom, prošao sam pored one knjižare, i tek tada zapazio veliki natpis: FREE WI-FI. Pomislih, nije ni čudo što joj je ovo omiljeni kafić! Čim sam stigao kući, otišao sam u kupatilo da se istuširam. Kao da sam imao potrebu da sa sebe sperem svu prljavštinu koja je danas isprljala moj misaoni svet. Hteo sam da legnem i zaspim što pre. Ipak, nisam to uradio. Otvorio sam fioku kraj kreveta koja je uvek bila puna knjiga koje sam u tom trenutku čitao. Uzeo sam Hemingveja. Čitaću po ko zna koji put roman Starac i more, prepustiti se morskoj pučini i boriti se sa svopstevnom nemani – nesnalaženjem u modernom virtuelnom dobu. Ali, nisam mogao da se skoncentrišem. Sve vreme su mi kroz glavu prolazili pojmovi, lajkujem, dislajkujem, šerujem, tvitujem, hejtujem, bilo mi je muka! Potom sam čuo neke glasove (verovatno ženske) kako nisam in, kako ni na jednoj od društvenih mreža nemam svoj akaunt i profil a od reči fejs koja me je pohodila kao najgora neman, činilo se da će mi se zidovi sobe obrušiti na glavu.

Analognu šetnju kroz zamišljeni prostor univerzalne biblioteke na koju smo u uvodu ukazali (a koja je vizionarska Borheseova ideja) dopunski usložnjava upisivanje on line tragova iz još jednog virtuelnog svijeta – ovog puta društvenih mreža. Da se, za trenutak, vratimo Bodrijarovoj konstelaciji zbilje i simulacije na čijoj osi počiva i fabularna okosnica Aninog djela.

Jednako kao što roba nije ono što se industrijski proizvodi, nego ono što se posreduje sastavom apstrakcije razmjenske vrijednosti. Vidimo da se, u najboljem slučaju, pod znakom medija može formalno nadići kategorije crne hronike i političkog te njihovu tradicionalnu odvojenost, ali samo zato da bi se bolje podveli istome opštem kodu – kaže Bodrijar. Čudno je da nikad nismo poželjeli izmjeriti strateški domet te prisilne socijalizacije kao sastava društvenog nadzora. Ponovimo, izborni je sastav njegov prvi veliki povijesni primjer. A nikad nije nedostajalo revolucionara (nekoć među najvećima, danas među onima manjima) spremnih povjerovati kako mogu „odigrati igru”. I sam je opšti štrajk, taj pobunjenički mit tolikih naraštaja, postao shema redukcije. Ona, svibnja ’68. kojoj su mediji uveliko pridonijeli, proširujući štrajk u sve kutke Francuske, bila je prividno krajnja tačka krize, a ustvari to je bio trenutak njezina popuštanja, njezina slabljenja zbog pretjeranog širenja, njezina poraza, jer, upravo s tim „medijski posredovanim” štrajkom, koji se prenosio i primao kao uzor djelovanja, oni nisu znali što bi počeli

Igrajući na kartu formalne ekstenzivne socijalizacije, oni su najiinstačaniji i najsigurniji instrumenzi filtriranja, razbijanja i cenzure. Nema iznimaka, nema ni čuda.

Odistinski revolucionarni medij u svibnju ’68. bili su zidovi i grafiti, serigrafije i transparenti u ruci, ulica na kojoj se govor prima i razmjenjuje – sve što je neposredni upis, odaslan i uzvraćen, pokretan, onaj koji se zbiva u isto vrijeme i na istome mjestu, uzajaman i suprotstavljajući. U tom je smislu, ulica alternativni i subverzivni oblik svih masovnih medija, jer ona nije, poput njih, objektivizirana podrška porukama bez odgovora, tranzitna mreža na daljinu, ona je iskrčeni prostor simboličke razmjene riječi, prolazne i smrtne, riječi koja se ne odražava na platonovskom ekranu medija.

Ulica, kao još jedna dominantna kategorija po kojoj protagonist Aninog djela, šetaju, bilježeći priče usputnih prolaza, opisujući događaje kao sa terena reportaže, nastoje da nas uvjere da se ona (ulica) javlja kao alternative, I to eskapistička u odnosu na simulirani svijet ekrana. Doduše, u Bodrijarovom vremenu to je bio televizijski ekran, u Aninom djelu je ekran pametnog telefona, ali u biti smo na istom putu, autorkina konačna estetska poruka, ista je, subverzivna potreba razbijanja virtuelnog svijeta, putem kodiranja/dekodiranja, odnosno šifrovanja/dešifrovanja opsjene koja junakinju i njen muški, razjedinjeni glas alter-ega, prate kroz ovu narativnu šetnju. U prvom slučaju, kako ga mi asocijativno doživljamo, Anina protagonistkinja je Madam Bovari koja sjedi pored prozora, zagledana u plavo-zelene daljine slobode, u stvarnosti nemoćna da se u njih otisne a u drugom, njen muški pandan, odnosno opozit, Don Kihot, koji se bori sa zamišljenim protivnicima:

Ne bojim se, ne bojim se – hrabrila sam samu sebe. Moja soba je bila tako mračna da se nije video ni prst pred okom. Ko mi je kriv što sam pristala da dođem u ovu divljinu! Koga ja to zavaravam, umreću od straha! Rastrgnuće me divlje zveri i zatreće mi se svaki trag. Niko živ neće moći da me nađe! Takva sam bila odmalena. Radoznala, a plašljiva. Čudo jedno! Sve bih da probam, a plašim se i sopstvene senke. Plašim se da otvorim oči, zato žmurim. A opet, nešto me tera da ih otvorim. Srce mi kuca tako jako. Oluja divlja u mom telu, munje udaraju i prže mi kožu. Ruke se hlade sve više i više. Počinjem da drhtim. Osećam da se da nešto pomera u tami ove proklete kolibe. Odjednom osetim kako mi je lice zasenilo nešto nalik na džinovsku senku. Osetila sam njeno snažno prisustvo. U potpunoj agoniji, odlučih da se pridignem. Polako i obazrivo otvaram oči. Idem ka prozoru, usput nešto mrmljam za sebe.

Institucionalizirana ponavljanjem, spektakulizirana medijima, riječ umire – zaključujemo sa Bodrijarom Simulacija i zbilja (2001.)

EQUILIBRIUM ZBIRKA PRIČA života. Ulično osvetljenje bilo je slabo za to doba večeri što mu je otežalo mogućnost da razazna sliku koju je imao pred sobom. Kao blesak munje, nešto mu je prošlo kroz čitavo telo. Ubeđivao je sebe da treba da pomogne ovom čoveku. Sagnuo se do trotoara kako bi mogao bolje da ga vidi. U tom trenutku, na njegovo iznenađenje, ulična svetlost se pojačala i osvetlila lice čoveka koji je ležao pored trotoara. Sada je jasno mogao da mu vidi lice, kao i preciznu konturu njegovog tela. Čovek je ležao na leđima, blago savijen, samo sa ispruženom rukom pored tela. Šaka je bila vidno zgrčena, a među dugim, isprepletanim prstima kao da se nešto krilo. Počinio je pravu ludost. Umesto da pozove pomoć, polako je prišao, zainteresovan za ono što se nalazilo u čovekovoj ruci. Šaka leve ruke bila je čvrsto stegnuta i svaki njegov pokušaj da je otvori i otkrije šta se u njoj nalazi bio je uzaludan. Pri poslednjem pokušaju da mu otvori šaku, čovek je počeo da ispušta neke neartikulisane zvuke. Strah koji ga je obuzimao u momentu kada je pronašao telo nepoznatog čoveka nestao je. Glasovi poluživog čoveka počeli su da se obrazuju u reči koje su bile konfuzne i nerazumljive. Trudio se da ih razume ali nije mogao, jer je čovek uspeo samo da mu uputi jedan molećiv pogled, i da poslednjim atomom snage otvori šaku iz koje je ispala jedna bela cedulja. I to je bilo sve. Zašto baš on i zašto baš njemu, bila su samo neka od pitanja koja je sebi postavljao. ULIČNA SVETLA SU SE POTOM UGASILA Začula se buka. On je zastao na trenutak, zaboravljajući kuda se te večeri uputio. Jedino što mu je u tom trenutku privlačilo pažnju bila je buka čiji izvor nije mogao da otkrije. Koračao je jednom sporednom, poluosvetljenom ulicom koja je, s jedne i druge strane, brojala tek nekoliko kuća. Pažljivo je posmatrao oko sebe ne bi li samom sebi uspeo da dokaže da je buka koja mu para uši, stvarna, i da je on zaista čuje. Potvrde za to nije bilo. Upravo kada mu je ta misao pala na pamet začuo se tup zvuk koji je govorio da je to što se desilo veoma blizu. Pogled mu se zaustavio na pravac odakle mu se činilo da dopire taj zvuk. Potpuno nesvestan svog izraza lica, ostao je zakopan u mestu. Nepoznat muškarac ležao je ispred njegovih nogu, ne dajući znake života. Telo mu se ukočilo od paničnog straha a pogled se lagano spuštao do nogu, koje su, kao i kod čoveka koji je ležao pred njim, bile lišene i poslednjeg osećaja Ana Stjelja EQUILIBRIUM 26 ZBIRKA PRIČA 27 Ana Stjelja EQUILIBRIUM ZBIRKA PRIČA OČI POPUT MESEČINE Ne bojim se, ne bojim se – hrabrila sam samu sebe. Moja soba je bila tako mračna da se nije video ni prst pred okom. Ko mi je kriv što sam pristala da dođem u ovu divljinu! Koga ja to zavaravam, umreću od straha! Rastrgnuće me divlje zveri i zatreće mi se svaki trag. Niko živ neće moći da me nađe! Takva sam bila odmalena. Radoznala, a plašljiva. Čudo jedno! Sve bih da probam, a plašim se i sopstvene senke. Plašim se da otvorim oči, zato žmurim. A opet, nešto me tera da ih otvorim. Srce mi kuca tako jako. Oluja divlja u mom telu, munje udaraju i prže mi kožu. Ruke se hlade sve više i više. Počinjem da drhtim. Osećam da se da nešto pomera u tami ove proklete kolibe. Odjednom osetim kako mi je lice zasenilo nešto nalik na džinovsku senku. Osetila sam njeno snažno prisustvo. U potpunoj agoniji, odlučih da se pridignem. Polako i obazrivo otvaram oči. Idem ka prozoru, usput nešto mrmljam za sebe. Konačno se pribrao, zgrabio tu cedulju i pojurio da potraži pomoć. Ono što je prvo pomislio bilo je da pokuca na vrata najbliže kuće i da zamoli za pomoć. To je i učinio. Kada su se vrata otvorila, ugledao je poznato lice. To je bila ona ista gnusna njuška koja ga je mučki ubila pre pola sata i ostavila da čami na onom trotoaru. Ostaće misterija šta je pisalo na onoj cedulji, među njegovim polumrtvim, zgrčenim prstima. Ona gnusoba od čoveka mu zalupi vrata ispred nosa. Ulična svetla su se potom ugasila.

Nameće se pitanje: Ko je umro/umrla? Koga je i u kojem od pomenutih svjetova, autorka ubila?

 Razbijanje tradicionalne referentnosti pokazuje se u onom što je postalo postmoderni zaštitni znak – u citatu, reciklaži, pastišu i simulaciji. Oni su indikativni, ne samo za nestajanje konvencionalnih granica između proizvodnje i potrošnje već i za nezapamćeno posredovanje u našem načinu potrošnje, koji sve elemente iskustva pretvara u pokretne tekstove koji se mogu nasumice transformisati. Tako distanciranu recepciju, ravnodušnu prema shvatanjima pripadnosti ili lojalnosti porijeklu ( dakle, više nevezanu za upotrebnu vrednost) najbolje opisuje izraz „posredovana senzibilnost” (pri čemu se pod senzibilnošću podrazumeva kolektivna sklonost ka određenim kulturnim praksama): senzibilnost u kojoj se iskustvo živi posredno, preko umešanosti treće strane, da tako kažemo, koja deluje kao katalizator, ali i kao tampon zona.

Treći element između dva modelovana paralelna univerzuma Aninih priča, kao razrešitelj, pomiritelj bipolarne, ambivalentne pocijepanosti i svijeta i subjekta, javlja se kao ubačeni, neutralni svjedok kazivanja koji, najprije mora da se vrati na put sa kojeg je krenuo, kao u vremeplovu, prvobitno zaustavljenog a onda unatrag vraćenog sata vremena. Istinski odgovor na pitanje ko je umro/ubijen, u tom kontekstu glasi: vrijeme, odnosno (ne)vrijeme, ono koje se nemilice troši po društvenim mrežama, ekranima kompjutera i pametnih telefona, Bodrijarove simulacije života.

Ubrzavam korake. Uskoro ću se pogledati oči u oči s tom gromadom, tim neprobojnim Ana Stjelja EQUILIBRIUM 30 ZBIRKA PRIČA 31 Ana Stjelja EQUILIBRIUM ZBIRKA PRIČA zastorom moje mladosti – visokom kapijom crvene boje koja vodi u moju avliju. Već je vidim kako me podrugljivo i podsmešljivo posmatra svojim jarkim očima i kao da jedva čeka da ospe paljbu po meni. Ja ćutim, šta ću, pobeđen sam. I dalje koračam ovim pustim sokakom. Nekada beše ispunjen veselom grajom dece koja su tako razigrano jurila za kokoškama, guskama, patkama i skupljala šljive što su otpale s drveća šljiva koja su krasila puteljke ispred svake kuće mog idiličnog zavičaja… Pred tim istim kućama, u smiraj dana, moglo se čuti čavrljanje najstarijih meštana, o samo njima znanim temama. Tu bi sedeli satima i prisećali se svoje mladosti i svog zavičaja u koji se nikad neće vratiti. To beše spojkojno doba jedne varošice. Sada, tako sama, pusta i turobna, liči na napušteno dete o kome nema ko da brine… Polako se nazire kraj moga puta. Pred sobom ugledah moju visoku kapiju crvene boje. Ali, nema više onog sjaja, one jarke, živahne boje koja ju je nekada krasila i po kojoj su je svi iz daleka prepoznavali. Rđom presvučena, zubom vremena izjedena, tužna, čemerna i jadna. Prilazim sasvim blizu. Želim da dotaknem njenu površinu, da osetim da je stvarna. Ali, kao da mi nešto ne dopušta, kao da me neka nevidljiva sila goni odatle. Pogled mi se zaustavi kod vrata, starih drvenih vrata, koja su me toliko puta primala k sebi a kroz koja sam, jednog dana, napustio svoj dom i svoj zavičaj. Istrulila, izbledela, zaboravljena od svih. Čini mi se da je dovoljno da ih samo dodirnem prstima, pa da se otvore. Ali nisam u pravu. Bila su zaključana, baš kao što je moj zavičaj zaključan negde duboko u mom srcu. Tražim ključ. Ugledam jedan konopčić i na njemu poveći ključ. Njime pokušavam da otključam vrata ali mi ne polazi za rukom. Ipak, na kraju, uspevam. Vrata se otvaraju i ja konačno, posle toliko godina, ugledah svoju avliju. Istog trena, zapahnuo me je miris trave. Pogled mi luta svuda po avliji. Gledam u daljinu, kao da putujem nepreglednim prostranstvima svog detinjstva. To me vrati u dane kada sam bio dečak. Još osećam slatki ukus grožđa koje sam brao s vinove loze a koja se tako vešto uspinjala uz drvene stubove. Sećanje me vodi i do starog predratnog očevog podruma koji je u njemu čuvao svoje vino a majka hranu. Nekad sam se u njemu, kao u lavirintu, gubio, pa opet pronalazio put nazad… I dalje posmatram prizor pred sobom. Iz moje kuće puca vidik. Imam pogled na prirodu, sunce, Lorkina zelena polja i Van Gogove suncokrete.

Imajući u vidu da je celokupno iskustvo predmet posredovanja „naučenih” načina opažanja stvari (preko strukturišuće snage jezika u interakciji sa različitim društvenim ideologijama) – ovdje pod posredovanošću, mislimo na poseban utisak onih ličnih događaja za koje se obično smatra da se doživljavaju neposredno – fizičke senzacije, na primjer. U savremenom urbanom iskustvu osećanja, emocije i senzacije mnogo delotvornije izazivaju medijska simbolička slika ili visokotehnološki simulakrum nego neposredna izloženost, što je stanje koje je Džejmson opisao kao „efekat izbleđivanja”. Tu se može meriti uticaj poznog kapitalizma, jer posredstvom visoke tehnologije, napušteni odnos između subjekta i objekta biva najradikalnije raskinut, odnosno, tu se posredovanost može najbolje oceniti. Ukratko, ukoliko se moderno posredovano iskustvo može konvencionalno pratiti do one vrste zbrke koju su „Madam Bovari” i „Don Kihot” stvorili između sebe i likova iz književnosti koje su toliko voleli da čitaju, onda bi se postmoderno posredovano iskustvo moralo priznati za stalno stanje egzistencijalnog izmeštanja pomognuto tehnologijom koja je postala naša druga priroda.

Završićemo šetnju Aninim paralelnim romanesknim svjetovima, riječima Jelene Đorđević (Studije culture, Službeni glasnik, 2021.)

Konkretno, visoka tehnologija je izazvala zbrku između prostornih i vremenskih granica, rušeći granice po kojima se nekada razlikovala fantazija od realnosti i stvorila jedan treći, prilično sporan, saznajni prostor: simulakrum. Kao što tvrdim u prvom poglavlju ( Olalquiaga, 1992.) moderna kultura uhvaćena je između referencijalnog i simulativnog načina postojanja.

C. Olalquiaga, „ Megalopolis: contemporary cultural sensibilities” Minneapolis, University of Minnesota Press, 1992, pp. xi-xxi.