Beograd za domaće strance

Marija Knežević

Primećujem da se sve ređe šetam po Beogradu, po gradu, kako smo govorili onda kada bismo svake večeri rekli: „Idemo u grad.“ Potom smo se nalazili „na štrafti“, sada se tamo uopšte ne snalazim. Nestali su znakovi raspoznavanja na koje ranije nisam obraćala pažnju. Primećujem ih sada, kada ih više nema. Odjednom mi nedostaje prodavnica narodne radinosti u koju doslovno nikada nisam ušla. Prodavnica kristala koju sam upamtila samo po tome što su stranci u nju hrlili da kupe jeftine a prelepe setove čaša za vino i vaze. Papirnice koje su upijale gotovo ceo moj džeparac, kasnije honorare. Debeli oglasni stubovi, jednako kao i ljudi koji lagano šetaju i razgovaraju. Dok se trudim da se ne sudarim s prolaznicima koji hodaju na nov način tako što više trče s tendencijom jurišanja, sa šajkačama jednako kao i u trenerkama ili Armani odelima, setim se kako smo i mi, u mladosti koja se kao i svaka druga mladost opire tome da „gubi vreme na priču“, upadali u zamke dijaloga postavljene svuda po ulicama grada veštije od komandira koji se muči da osmisli minsko polje.

Hodam sa čežnjom za zauvek nestalim, povređena bezličnošću onoga što je popunilo prostor jednom prisvojen ljubavlju. Po meni pljušti nedostajanje pomešano s česticama monotonije stvarajući mulj koji samo liči na tugu. Ta obezvoljenost nema ime, reč je o novom materijalu. I gledam, umesto da uvučem slušalice u uši kao i sav današnji svet, umesto da se otisnem na neko unutrašnje putovanje dok koračam, ja činim fatalnu grešku – razgledam. Butici, banke, brendovi, banke, zidovi-reklame umesto nekad murala, i banke. Sve klonirano. Istovetne žardinjere na ulicama, odevni predmeti čije blizance nalazimo svuda po svetu. Desi se da poželim nešto da kupim baš tu, dođem u radnju koja je postojala juče, na njoj danas piše „lokal u pripremi“. Ti pripremani lokali su, uviđam, najveći lanac objekata u gradu.

Čini mi se da se osećam kao junakinja neke video-igrice, a tako nikada nisam želela da se osećam iako nemam pojma o tom vidu zabave. Naslućujem mreže kamera koje love tela u pokretu, skoro da mogu da vidim svoju figuru na ekranu, ali misli su neuhvatljive, nema ih. Nema tih pora u zidu uz koji bi se bršljan misli uspentrao. Srce grada je nemo, premda bučno. Gluv je digitalni sat. Ulični svirač je opozvao kondora. Prodavac lavande je morao da ode jer narušava lice grada. Uporno gledam, ali ne mogu da spazim nijedno poznato lice. Iz puke usamljenosti, pitam nekog prolaznika gde se nalazi to i to, on širi oči, zuri u mene obnevideo od panike – zašto bi se neko nekome obraćao ako nije prosjak, otimač tašni ili već nosilac bilo koje zadnje namere.

Stoga biram manje prometna mesta, naizgled sasvim nezanimljiva, kako bih udovoljila potrebi za hodanjem, istovremeno izbegavajući suočavanje. Sa čim? – pitala sam se kratko, jer mi je koalicija sopstvene iskrenosti i otvorenog nehaja za lepotom ovog silovitom brzinom izmenjenog grada poslala odgovor mnogo brže nego što sam to želela: suočavanje sa osećanjem tuđinskog.

Naglo je došlo. Usporeno poricanjem. Isprepadalo me je više nego što većinu ljudi prestravi starost. Ta iznenadna izgubljenost u jednom kontekstu zvanom rodni grad, kroz koji bi trebalo da mogu da se krećem i zatvorenih očiju. Svi to ponekad poželimo – da žmurimo i koračamo! Ovde je to postalo kobno. Rupa, lokal u pripremi, rupa, besni automobili čiji besni vozači ne podležu tzv. slovu zakona.

Ne samo da nisam navikla, ne umem, već ni ne želim da budem stranac u sopstvenom gradu. Ne prihvatam to sudaranje sa kakokomedune promenama. Odbijam da ovoliko ne znam! Ja, koja sam prošla pola sveta. Sa mapom, nešto malo para i opštepoznatim koktelom osećanja koji se na licu mesta stvara od samo dva sastojka: radosti otkrivanja novog i tek povremene nostalgije za domom. Znanim domom koji me čeka, strpljivo, izvesno. Kartografijom upamćenog.

Ali kako se izboriti s tuđinstvom u gradu po kojem se krećem još od vremena kada nisam umela da hodam i kada su me, kao i svaku bebu, brižno oblačili i polagali u kolica, kao da je reč o carskim rikšama, potom šetali na smenu, budući da sam odmah i prilično glasno iskazala nezajažljivost po pitanju boravka u otvorenom prostoru? Kasnije, poput gotovo svih svojih prijatelja, odlazila sam na Kalemegdan sa ljubavima, tamo gde su nas roditelji najpre odveli, čim su babice odobrile izlazak prinove iz kuće. Takođe, mnogi naši roditelji su u tom, za mene najlepšem od svih parkova, doživeli prve igranke, hrabrost da im se dodirnu ruke, prve poljupce. Neko vreme su se krili pod kestenovima od kojih je svaki čitava biblioteka ljubavnih romana. Onda bi podigli kredit, venčali se i ubrzo smo nastajali mi, novi beogradski klinci u nasleđenim benkicama i kolicima koja, u to vreme niko nije bacao u đubre.

Grad na čiju sam svaku stopu položila svoju. Ko je počistio te otiske ljubavi kada znamo da se ulice Beograda retko peru? Ko je i zbog čega sprao donedavno svuda vidljivu Personu grada? I kako se zauvek oprostiti od poznatih mirisa, šumova i melodije svake ulice, ćoška, od gradskog pejzaža u nepostojanju? A nema novog lica čija bi se lepota mogla zavoleti. Kako, kada je sve to bivše, bar po mom osećanju, nestalo netragom, upravo onako kako su ljudi u krcatim avionima, autobusima, vozovima zauvek napuštali Beograd.

Sam pojam stranca se može doživeti, pa tako i tumačiti na mnogo načina. Stranci se pružaju od autobuskih terminala do filozofije. Ipak, iskustvo sažima sva uistinu bogata značenja ove delikatne reči u jednom osećaju – tuđinskog. U tom neprevodivom stanju sastaju se stranci iz literature, svetski putnici, korisnici paket-aranžmana, povratnici iz amnezije, javno anatemisani, kao i oni čije živote, nalik junaku Selimovićeve „Tvrđave“, umesto njih samih vodi nevidljiva ruka. Neprepoznavanje. Slabo razaznavanje. Čuđenje. Nesnalaženje. Preneraženost. Doslovno ostajanje bez daha ili u vidu jezičke navike, svejedno, taj susret sa neodređeno novim, ili iznenađujuće izmenjenim, neminovno nas podseća na suštinu društvenog bića, to jest života – egzistencijalnu usamljenost. Svi smo mi Banović Strahinja, govorio je naš profesor. Samo što malo ko shvata da nije poenta u praštanju, već u prihvatanju života kakav jeste.

Kada o praznicima moji prijatelji iz čitavog sveta dođu u svoj rodni grad, niko i ne pita gde ćemo da idemo u šetnju. Zna se. Kališ je obavezan, bar je to bio do prošle godine. Posle hodamo dalje, kako nas grad vodi, opušteni i s pravom prepušteni poverenju u ono što istinski gradovi poseduju – moć navigacije uz pomoć koje ste u svakom času na pravom mestu. Tajna je na koji način drevni, pa samim tim i mnogo puta pokoreni gradovi, rušeni a postojeći, čuvaju tu moć. Tajne Beograda su deo njegove ličnosti koja se sada, nalik kakvom bogatom gospodinu koji je preko noći izgubio sav imetak, povukla u najudaljenije predele boravka, u kojima nema granice između dana i noći. Tamo gde ljudi u ponoć trknu u papučama da kupe današnje/jučerašnje novine koje prodavac za njih čuva i kada im istekne rok, još postoji ovaj grad.

U zemlji u kojoj smo nekada živeli, potom u ovoj zemlji, pa tako i u Beogradu, dogodilo se mnogo toga u relativno kratkom periodu. Isuviše, rekla bih. Koliko su drastične te posledične i na prvi pogled neobjašnjive promene usled događaja govori uzrečica koju često možete čuti: „Bože, kao da smo se rodili pre hiljadu godina!“ Ni mladi, ni stari, a već mumije.

Beograd je grad-biće i njegova srž nije podlegla ni većim izazovima, kakvih je u maltene kontinuiranoj istoriji ratovanja na ovim prostorima zaista bilo. On je i dalje svoj, on je ovladao načinima da se sačuva. To je grad. Za razliku od njega, mi kao bića ograničenog veka trajanja, samim tim i poimanja, nismo mogli da očekujemo da nas to tuđinsko pokori u tolikoj meri da se pitamo – da li je ovo i dalje onaj naš grad? Predali smo se. Priznali – nepripremljeni smo, izgubljeni. Bivši, ovde ili bilo gde u svetu. Neki od nas su se vezali za sada prastaru pesmu „Hodam kao zombi“. Mnogi su za sitnu nadoknadu sami sebe prodali melanholiji, dok ona neočekivano, umesto opijumske utrnulosti progovara strašću bunta, glasnim bolom, koji nije ništa drugo do posledica ljubavi.

 

* * *

 

Kada moj prijatelj Dejan Novačić jednom godišnje dođe iz Dablina u Beograd, pozove me i kaže:

− Je l’ si izlazeća? E, dobro, pošto mnogi nisu. ’Ajde onda da se nađemo u Kolarcu! Mislim, da ne eksperimentišemo.

Dejan aludira na enormni broj kafića, koji godinama, svakodnevno, raste pandemijskom brzinom u gradu na obali dveju reka obrubljenih splavovima. Kao da je svakog emigranta obeležio po jedan novi kafić. „To je fantastično!“ – izjavio je turista iz Engleske. „I jako zgodno! Vaš grad nema klupe, ali zato, ako se čovek umori ili mu pozli, može da sedne bilo gde. Samo spusti onaj teži deo tela i – sigurno će sesti u kafić! Retko gde doživite tu privilegiju da imate slobodnu stolicu i Koka Kolu svuda i na svakom mestu!“

Kolarac je jedna od žalosno malog broja kafana koja je, ne samo izbegla tranzicioni urbanistički cunami – što će reći da nije oborena u parking ili prerušena u neku od prodavnica iz lanca svakako čuvenog svetskog brenda – već je ostala na istom mestu! Tako nešto se graniči s neverovatnim. I kako kročite u tu znanu kafanu, smesta dobijete besplatnu porciju ponosa nekoga ko odoleva, ko je dokazao da je to moguće! Uz ponos se servira i toplina prepoznavanja koja se rasprostire od kelnera do stolnjaka. Svaka čast, ali ipak ne mogu da verujem da i ovoga puta vidim Radeta! Da li je moguće?! Pa otkad on tu kelneriše? Ne krijem zaprepašćenje, još manje radost:

− Izvinite, ali moram da vas pitam: da li ste to Vi?!

Rade mi nenametljivo, uz smešak pravog gospodina konobara, odgovara da da, koliko mu je poznato, to je on, ali već iduće godine ide u penziju. Već?! „Izvolite sesti za vaš sto.“ Diskretno nas vodi do rečenog stola pošto smo mi toliko zbunjeni nenadanim opstankom starog da ne možemo da se setimo za kojim smo to stolom proveli dobar deo našeg beogradskog života. O da! Naš „kvarni“ sto. Ćošak koji nas je grlio i po potrebi skrivao satima, iz kojega smo imali uvid u svakog gosta.

Skoro čitav grad je odavno otišao ili u prevremenu penziju ili u inostranstvo. Sve je više naših prijatelja koji, kako kaže Deki, nisu izlazeći. Neki novi svet šeta drugačije jezike i narečja ulicama Beograda, svaki treći stanovnik šeta pištolj i povremeno ga upotrebi, dok je posvećivanje vinogradima postalo apsolutni hit među Beograđanima koji su masovno pohrlili u bilo kakvu mirovinu kako bi pobegli iz ove ludnice. Demografija grada se promenila u roku od jedne mladosti. Slučajno naše. Promenila se i urbanistička slika shodno „ekonomičnom zaključku“ da su arhitekte izlišne tamo gde postoje investitori. Čak se promenio i hod novih sugrađana, postao je bezobzirno žuran, trapav, šljampav, nadmen, bučan i bez visokih potpetica koje odzvanjaju kao potkovice, ili pak depresivno tih, uvučen u iznošene, mahom kineske, patike. Ukratko, ljudi koje smo viđali pre dvadeset, dvadeset i pet godina su, u međuvremenu, manje-više nestali. Ali ostao je Rade, i to na radnom mestu!

Tradicionalno ispijamo lozu, za početak. Sledi sve ono nezdravo čega se Dejan uželeo u svom dugom stranstvovanju, od Kine i Kipra sve do Dablina. Ništa manje željna svega sam i ja, u svom domaćem odsustvovanju. Ako se dogodi da me neko od akutnih Beograđana pozove u restoran, izgubim apetit već tokom produženog dijaloga sa pi-arom lokala na temu pušenja i zona predviđenih za tu prljavu naviku, simbolično smeštenih oko toaleta. Ne umem više ni kafu da naručim, nekmoli jelo. Ćutim i prepuštam drugom da to odradi, kako glasi novi glagol u masovnoj upotrebi. Posle me je sramota da priznam da ne volim suši. Sve u svemu – neprijatno.

Rade nas ništa ne pita. On samo donosi, po redu – pihtije, ajvar, čvarke, ljute papričice, sjenički sir i proju − za podlogu. Pauza se podrazumeva. Odlažemo tanjire, Rade korakom baletskog igrača prinosi pepeljare. Kada me niko ne kinji na temu pušenja, pušim manje. Suština je u opuštanju. To su shvatile samo velike kulture i retki pojedinci zatečeni u raznim tačkama sveta.

Neprimetniji od Nindža ratnika, Rade s vremena na vreme odnosi pune i vraća čiste pepeljare. I dok Deki i ja ćaskamo o Saletu, koji se zamonašio na Svetoj Gori, Đorđu, koji je dugo bazao po Španiji kako bi se skrasio u Australiji, Kaći, koja ima turističku agenciju u Brazilu, pre nego što ćemo pitati jedno drugo ko se poslednji put video sa Goranom, koji nije više u Holandiji, već se oženio Amerikankom austrijskog porekla i živi na Malti – stiže teleća čorba. Mmm, sjajna je! Prava, kao nekad. Svaka čast! Pošto je uljudno primio komplimente i za čorbu, otmeno klimajući glavom Rade kratko zahvaljuje i kulturno se udaljava. On zna šta mu je sledeće činiti. Mi već počinjemo da se mučimo kako bismo se setili imena naših kolega sa kojima smo studirali svetsku književnost, pretežno u Kolarcu.

Bliži se veče. Odavno smo siti i presiti, nastavljamo da jedemo iz istog onog razloga zbog čega smo i počeli da jedemo – željni smo tih stvari. Njih su u ne tako davnoj prošlosti nazivali svinjarijama, danas ta reč ima samo jedno značenje. Dejanu su nestale cigarete, pita me gde je ovde najbliža trafika. „Nemam pojma!“ – odgovaram glasom stranca, koji se nije potrudio ni mapu grada da nabavi, da ne kažem prestonice, a u čijoj se glavnoj ulici upravo približava glavnom jelu. „Da li možda znaš gde je knjižara?“ Moj prijatelj bi želeo da pokloni Radetu svoju knjigu „SFRJ za ponavljače“. „Uh, tek to nemoj da me pitaš!“ – umalo da izgubim apetit. „Knjižara je tamo gde nađeš knjižaru!“ Umesto mene odgovorilo je nešto malo gneva preostalog u salu apatije, u naslagama nemoćne tuge koje su se pojavile još pre desetak godina, kada je prva knjižara u Knez Mihailovoj pala pred prodavnicom svilenih brushaltera.

Naviru uspomene na to vreme kada sam prestala da odlazim u takozvani centar. Kada sam odlazila u knjižare i nalazila u njima poeziju, najnovije svetske naslove u prevodima čije se savršenstvo podrazumevalo. U mnogima od njih bismo sedeli, čitali knjige bez obaveze da te ispeglane stranice posle i kupimo. Kupovala sam knjige od, pleonastično rečeno, skromnih honorara. Zahvalna sam tom vremenu u kojem sam stekla svoju biblioteku. Ja, koja sada jedva da mogu da kupim knjigu godišnje i koja se, kao što rekoh, krećem uglavnom po svom kraju.

Mnogi su se preorijentisali na lokal. Da ne kažem – geto. Tu bar sretnem komšije, uspem da nađem prodavnicu od koje nisu napravili banku; ako baš prigusti, uvek mogu da odem do Bajlonijeve pijace. Tamo nema šta nema. Pre svega ima ljudi. Mi, stranci u našem gradu, pijace nazivamo agorama. One su naši trgovi na kojima se srećemo, razgovaramo, osećamo slobodu! Niko nas neće prekinuti kako bi naplatio račun „jer mu prestaje smena“, niko ne mari kako smo obučeni, dok su sloboda mišljenja i govora ne samo moguće, već često i podržane glasnim dobacivanjem prodavaca: „Tako je! Dobro ste to rekli, gospođo! E, da je sreće pa da takvi kao vi vode ovu zemlju!“

Odlazak na pijacu umnogome podseća na nekadašnje blagodeti biblioteka. Toliko toga pametnog i dobro sročenog se tu može čuti! Potom, pijaca je riznica svih mogućih boja i ukusa humora. Konačno, i nikako poslednje, kraj Bajlonijeve pijace se nalazi Trg Mire Trailović, osobe koja je bila ono što se nekada nazivalo posvećenikom, i nema toga što ne bi uradila ne samo za Atelje 212, već samim tim i za kulturu ovoga grada, zemlje. Jedna od onih koja je oslobodila kulturu, omogućila joj da to bude.

Taj trg se naslanja na BITEF Teatar, ili obratno, dok su zapravo jedno. U njemu Ašhen Ataljanc i plesna grupa sačinjena od vrhunskih igrača priređuju svetske predstave. I osetite se neobično normalno kada maltene na istom mestu kupujete voće i gledate balet inspirisan Šekspirovim sonetima kakav se, kažu, može videti u Njujorku i još možda ponekom ,,centru“. Trknete po sir koji ste pre podne zaboravili da kupite, ali odustanete od pravljenja pite u ime plesom oživljenog Dantea. Ma, nema kraja priči o obožavanju naše pijace!

Jednoga dana na pijaci sretnem Jasnu, koja radi u Muzeju savremene umetnosti. Priča mi kako im je tih dana bila u gostima jedna delegacija iz Italije. Naravno, prvo su pitali za splavove, pošto sadašnji Beograd ima reputaciju dobrog mesta za provod i − to bi bilo to. U tom gradu ćete po povoljnoj ceni naći sve ono što vam je skupo ili zabranjeno kod kuće! Iskoristite čari klabinga i splavinga! I zaista, droga i alkohol na svakom koraku, prostitucija u najkreativnijim varijacijama, đuska do zore, fajront ne postoji! Elem, posle nekoliko dana boravka italijanske delegacije u našem glavnom gradu, pita ih sekretarica Muzeja, gospođa Vida koja kao i Rade iduće godine ide u penziju, kako ih se sviđa Beograd. „Divno! Divno!“ – kliču oni, ali priznaju da ih je samo jedna stvar zbunila. „Koja?“ − gospođa Vida je nekako unapred uvređena. Snebivaju se, ali na kraju priznaju da im nije jasno zašto se kod nas prostitutke nalaze u glavnoj ulici, kod njih su takva mesta ipak skrajnuta. „Kako to mislite?! Šta vi pričate?!“ – uzbudi se stara Beograđanka. Oni bojažljivo opisuju mlade devojke u majicama do pupka, kratkim suknjama, visokim štiklama u po bela dana. Ima ih mnogo, kažu, naročito u Knez Mihailovoj. „Nisu to prostitutke!“ – naljutila se nepovratno sekretarica Muzeja savremene umetnosti. „Budalaštine! To su naše učenice!“

 

***

 

Osmehujem se, gorko, setivši se ove epizode i nekih drugih, sličnih, dok čekam Dejana da se vrati iz ekspedicije zvane Potraga za knjižarom. Singular! Knjižaru će možda i naći, ali knjigu koja nije bestseler… Onda se opet snuždim, nema ga već četrdeset minuta, a to je više nego sto godina samoće. Rade mi donosi pivo i pokušava da me odobrovolji, pita me šta sam novo objavila. Čovek koji čita knjige i prati svoje pisce ne sluti da mi je od tog pitanja još gore. Knjižari se upornošću može ući u trag, ali mojim knjigama – nikako! Trudim se da se ne naljutim na nevinog Dekija zbog njegove fatalne ideje da trkne do knjižare po svoju knjigu. Da me je pitao gde može da kupi donji veš, parfem, firmiranu majicu na bretele, naočari za sunce od hiljadu evra, ili bilo koji tip mobilnog telefona,  luipila bih – evo tu! – i to bi bio tačan odgovor. Ovako, nehotice me je udeprimirao nevinom željom da Radetu pokloni nešto što je kao njegov pisac napisao. Utom, evo ga! Stigao je! Sa cigaretama i bez knjige. Žao mu je što me je iznervirao, pa još i uzalud, pokušava da me podigne dosetkama tipa: „Lako je meni, obnevideo sam od nostalgije, a malo sam i konzumirao!“

On se smeje. Ja ispijam pivo i palim cigaretu. Knjiga može da sačeka – konačno smo se složili. Ali zato ne mogu naslovi koji upravo stižu! Pljeskavica na kajmaku u pratnji prebranca, sarme sa suvim rebrima, škembići, korpe sa hlebom i, normalno, dve šopske. Nijedna druga salata ne dolazi u obzir za istinskog poznavaoca ove složene hemije. Pošto nas je odavno pročitao, Rade upozorava: „Ostavite malo mesta za orasnice. To morate makar da probate! Danas su ispale kao nikad!“

I bi sve to.

Zvuči neverovatno, ali mi ipak izađosmo iz Kolarca, doduše, negde oko osam uveče i strogo ruku pod ruku. Valjalo je savladati bar neku od bilion kalorija. Znači, šetnja. Usledilo je: „Gde ćemo?“ što je u meni, čini mi se odavno, a najverovatnije odskora, stvorilo fobiju prema tom pitanju. Prošle godine se nismo pitali, samo smo išli. Prisećam se jedne od ranijih godina kada sam umalo nastradala usled prevelike slobode kretanja, a da te slobode, pre toga dana, nisam bila svesna. Kao i uvek, koračanje je davalo ritam mislima, nisam obraćala pažnju na to kuda me je grad vodio. Ne bi vredelo ni da jesam. Odjednom su se zaustavila dva luksuzna crna automobila, iz njih su izašli neki naoružani ljudi, počeli da pucaju na jedan kafić. Instinktivno sam potrčala unazad i, utekavši, sakrila se u najbližu kapiju. Tada još nisu bili u modi interfoni, ljudi su živeli u uverenju da im nisu neophodni. Kao da je večno trajao taj zvuk metaka koji su šikljali iz uzija – kako me je neko kasnije prosvetio o vrstama naoružanja, sa akcentom na ovo ovde najzastupljenije vatreno oružje. Krici, jaukanje, lomljava stakla… Bio je to početak straha od sopstvenog grada. Od tada, vrlo vodim računa kuda idem, iako znam da ta vrsta opreza ne pruža nikakvu garanciju.

− Ja bih na Kalemegdan − rekla sam nesigurnim glasom.

− Čuo sam da je postalo malo opasno ići tamo u ovo doba − Dejan se jedva nakanio da kaže ono što je bez sumnje trebalo da kaže. Naravno da pamti to vreme, do pre nekoliko godina, kada smo u kasnu noć, ili ranu zoru, sedeli po parkovima, šetali se bez ikakvog predosećaja. Intuicija nam sada nije potrebna, dovoljno je da svakoga dana bacimo pogled na crnu hroniku u bilo kojim novinama.

− Pa dobro − rekoh. − Idemo onda tim suvim centrom. Traje samo nekoliko kilometara, bar je osvetljeno, prometno, nadam se i bezbedno…

I išli smo.

− Ej, a kad su zatvorili ovu poslastičarnicu? Sećaš se, ovde je bila. Mislim da su u izlogu bile šampite… A šta je sad ovo?

− Banka − rekla sam, mada nisam ni pogledala mesto. Ako nije baš tu, onda je odmah pored.

− Šta to pričaš?! Kakva banka koja u izlogu ima najskuplje ženske tašne na svetu? −  smejao se.

− Pa dobro, eto vidiš i sam. Ako nije banka, onda je prodavnica firmirane odeće, salon lepote, solarijum, još jedan kafić… Mislim, šta me briga?! Takvi su, pretpostavljam, svi današnji gradovi, osobito glavni. Uostalom, ti to znaš mnogo bolje od mene. Nagledao si se ovih istovetnih kulisa u poslednjih dvadeset godina i više nego što si želeo, zar ne? Pitao si za poslastičarnicu? Ne mogu da verujem da si tek sada primetio da je nema! Nestala je odavno. Pa šta?! Nema onolikih ljudi, drveća i da ne nabrajam šta je sve otišlo u nepovrat. I ti si sad zapeo za jednu poslastičarnicu!

− Dobro, polako, smiri se. Nije sve to tako tragično. Samo su mi malo smešne ove tašne. Na našem buvljaku iste ovakve koštaju dve funte. Inače, normalno je da se sve menja, pa tako i gradovi.

− Normalno?! Da li ti znaš od kada je ta reč ovde izašla iz upotrebe?! Svašta možeš da nađeš u promenjenom Beogradu, naročito na crno, čak i te tašne na našem buvljaku koštaju još manje nego kod vas, ali normalnog nema ni za lek! Evo, gledaj ono: konjska zaprega stoji na semaforu pored džipa. Normalno? Pri tom, obrati pažnju na vozača, dakle vlasnika tog džipa – neki klinac!

− Sin bogataša?

− Ili mafijaš, što je ovde normalno jedno te isto. A pogledaj ovo đubre na sve strane!

− Stvarno blam…

− E, da! I ono se normalno gomila po ulicama pošto ove ulice više nisu ničije! Razumeš? Ovo je postao ničiji grad! Svačije plastične kese lete po njemu kao na dečjoj rođendanskoj predstavi! I svi mi normalno moramo da peremo cipele posle svakog izlaska u ovaj grad jer današnjim vlasnicima pasa normalno ne pada na pamet da ulice ne bi trebalo da budu popločane izmetom! I što bi? Normalno, niko ih ne kažnjava. Ni njih ni onog dečka u džipu koji se sada u nekom kafiću priprema za ponoćni reli!

Dejanu je bilo žao što sam se uzrujala, kao da se osetio krivim, u ime grada. Meni, pak, što sam sebi dozvolila da svakodnevnicom dovedem u pitanje one divne uspomene iz Kolarca. Obostrana neprijatnost je rasla u uličnoj galami i našem mûku. Prišao nam je prosjak sa štakom i tablom oko vrata na kojoj je pisalo: POMOZITE MI DA POBEGNEM ODAVDE. Onako klimav, jedva se zadržao na toj jednoj nozi od šoka kada mu je Dejan dao deset evra.

U formacijama od po četiri-pet, ulice su zauzimale maloletnice, koje su u to doba lagano kretale u provod ili lov, momci u trenerkama i sa po limenkom piva u šaci. Tu i tamo, prošla bi poneka živa reklama za plastičnu hirurgiju i kozmetičke salone, u bundi, iako je bila rana jesen, i uz nadasve nasilni, preteće oštar zvuk potpetica. Prolazili su rasklimatani autobusi i trolejbusi uporedo sa novim autobusima i najskupljim automobilima koji – izveštavaju novinari – u poslednjih nekoliko godina prvi planu na Sajmu automobila. Prošlo je i nekoliko rasnih pasa sa vlasnicima čije poreklo bi moglo biti predmet istraživanja neke nove antropologije. Prolazili smo i mi, tačnije provlačili se između svih ovih likova, koji su nam delovali kao zaposleni u nekom ogromnom filmskom studiju, na kratkoj pauzi za brzu hranu.

Samo Beograd zna zbog čega smo odjednom skliznuli u Dušanovu ulicu. On nas je poveo u taj slabije osvetljeni deo grada gde se mi sami u to doba, bar smo tako mislili, nikako ne bismo zaputili.

− Pazi ovo! − viknem tako da se nekoliko ljudi okrenulo. Uputivši mi samo kratak, upitan pogled, normalno su nastavili da idu dalje.

− A šta je to? −  Dejan se začudio što na lokalu koji ničim ne odaje svoj identitet ne piše ništa, čak ni da je u pripremi.

− Ovde je do juče bila jedna od najčuvenijih mesara. U stvari, ne mesara, nego butik mesa! Gde je meso?! Neverovatno… Ej, vidiš one ljude koji sede, tamo, skroz pri dnu prostorije, na dvosedu? ’Ajde baš da uđemo i da ih pitamo.

− Šta da ih pitamo?

− Pa to, da ih pitamo šta je ovo!

 

Ne zna se ko se više iznenadio, da li to dvoje ljudi ili nas dvoje. Srećan kraj ove šetnje glasi: Bivša mesara je postala knjižara!

− Vi ste prvi – rekli su nam oduševljeno pre nego što smo mi uspeli bilo šta da izustimo – koji ste ušli, a da nas niste još s praga napali pitanjem „Gde je meso?!“ Tačnije – Gde je, BRE, meso?!

         Svi se nasmejasmo. I tada sam ih pitala šta će ovo biti, a oni su odgovorili da to već jeste knjižara, samo da se knjige još ne vide (osobina mnogih današnjih knjiga), smeštene su u pomoćnu prostoriju, izložiće ih kad postave police.

− Divno! Divno! − klicali smo, a naši glasovi su odzvanjali u praznoj prostoriji normalno prevelikoj za četiri osobe i jedan dvosed.

− Dozvolite da vam poklonimo po jednu knjigu, za sreću, što se kaže, tek smo otvorili knjižaru!

Oglušili su se o našu učtivost „Nemojte, molim Vas, neprijatno nam je,“ dok smo se mi pitali, normalno u sebi, koje će knjige prodavati, da li iste one koje su poput tapeta izložene u svakoj knjižari (razne Lagune), ili možda…?

Žena je čilo ustala, nestala iza jednih vrata u samom dnu lokala, da bi se za tili čas pojavila prošavši kroz ta ista vrata i pružila nam po jedan primerak Markesove novele „Sećanja na moje tužne kurve“.

− Čekajte − rekoh. − Stanite malo. Ja ovo zaista ne mogu da primim. Knjiga je veoma skupa, znam, pošto štedim novac da je kupim. Najlepše hvala, ali…

− E, pa baš nam je drago da smo pogodili željenu knjigu! Sada smo sigurni da ćete nam Vi doneti sreću. To se kod nas kaže sefte, znate?

− Gde kod nas?

− Kod nas, u Beogradu!