Pre DSM-a, pre svakodnevne upotrebe reči “trauma”, pre savremene navike da se unutrašnji lom odmah prevede u kategoriju, postojao je čovek koji ubija staricu i onda provodi pet stotina strana pokušavajući da razume zašto. Danas bi taj proces trajao kraće. Neko bi rekao: depresija, možda paranoidna epizoda, sigurno trauma iz detinjstva, i to bi bilo to. Roman bi se završio na tridesetoj stranici, jer bi sve ostalo bilo suvišno objašnjenje već postavljene dijagnoze.
Ovo je navika, ne zla namera. Hamlet je anksiozan. Raskoljnikov je traumatizovan. Emma Bovari pokazuje crte granične strukture ličnosti. Gregor Samsa pati od otuđenja i urušenog samovrednovanja. Svaki veliki književni lik dobija svoj klinički ekvivalent, kao da je književnost čekala psihologiju da joj naknadno prevede sopstveni jezik.
Isti refleks postoji i van književnosti. Dovoljno je da se pojavi nekoliko prepoznatljivih znakova, nesanica, povučenost, nagle promene raspoloženja, pa da razgovor prestane pre nego što je stvarno počeo. Kategorija se pojavi i zauzme mesto priče. Onaj ko govori postaje slučaj pre nego što je stigao da pronađe sopstvene reči za ono što mu se dešava.
Kada Raskoljnikov dobije ime za svoje stanje, roman se smiruje pre nego što je zaista pročitan. Čitalac prestaje da pita zašto mu je bila potrebna teorija o izuzetnim ljudima, zašto mu zločin mora izgledati kao misaoni eksperiment, zašto se ispoveda Sonji, a ne policiji. Psihološki termin može osvetliti deo tog mraka. Celo podzemlje ne može.
Dostojevski ne piše karton pacijenta. On piše prostor u kome čovek više ne razlikuje misao od alibija. Raskoljnikov ne ubija samo iz bede ili groznice. Ubija posle dugog pregovora sa sobom, u kome zločin najpre postaje teorija, zatim pravo, zatim sudbina. Tu počinje književnost, u trenutku kada čovek pronađe rečenicu dovoljno opasnu da mu dozvoli ono što bi bez nje morao nazvati zločinom.
Isto se dešava sa Hamletom. Njegova neodlučnost se lako prevodi na anksioznost, inhibiciju, paralizu volje. Nijedna od tih reči ne dodiruje ono najopasnije u njemu. Hamlet ne odlaže samo osvetu. Odlaže svet. Svaka radnja, čim prođe kroz njegovu svest, dobija novu senku. Ubiti Klaudija znači osvetiti oca, ali i preuzeti moralnu prljavštinu čina. Zato njegova slabost ima filozofsku težinu. Ona je mišljenje koje je postalo nesposobno da se zaustavi.
Savremena kultura je razvila ogroman rečnik za imenovanje unutrašnjih stanja i istovremeno izgubila strpljenje za njihovo opisivanje. Lakše je reći narcis nego pratiti, rečenicu po rečenicu, kako se sujeta rađa, brani i raspada. Lakše je reći trauma nego ostati u jeziku koji pokazuje kako se ona ponavlja u pokretu, glasu, izboru pogrešne osobe. Dijagnoza štedi vreme. Književnost ga namerno troši, jer je vreme provedeno u tuđoj svesti njen osnovni materijal.
Postoji i drugi razlog zašto čitalac traži dijagnozu. Stari jezici su mu postali neprijatni. Greh zvuči prestaro. Sudbina zvuči patetično. Karakter zvuči okrutno. Duša zvuči sumnjivo. Psihološki rečnik ostao je najprihvatljiviji način da se govori o čoveku bez rizika metafizike. Umesto da kažemo da nekoga jede zavist, govorimo o nesigurnosti. Umesto da kažemo da ga razara krivica, govorimo o neregulisanom afektu.
Takav pomak ima svoju pravednost. Mnogo patnje je vekovima bilo kažnjavano jer nije imalo ime. Ali svako ime može postati kavez. Kada ime počne da zamenjuje pažnju, čitanje se pretvara u arhiviranje.
Zato je udobno čitati Raskoljnikova kao bolesnog čoveka, jer je tada odvojen od čitaoca. Ako se čita kao mogućnost, stvar postaje neprijatnija. Pitanje više ne glasi šta je s njim, već šta bi bilo sa nama pod pravim pritiskom, sa pravom bedom, pravom idejom u glavi.
Ana Karenjina pokazuje istu grešku u drugom obliku. Njena sudbina se može čitati kroz emocionalnu zavisnost, društveni pritisak, strah od napuštanja. Sve to može biti prisutno. Ipak, nijedno objašnjenje ne uspeva da iscrpi njen pad. Strada zbog pogleda drugih, zbog sopstvene potrebe za apsolutnim, zbog društva koje muškarcu prašta ono što ženi pretvara u presudu. Njena tragedija nije jedna rana, već sistem rana.
Najveći književni likovi preživljavaju objašnjenja koja im namećemo.
Raskoljnikov ostaje zagonetka i posle priznanja. Hamlet ostaje neuhvatljiv posle svih tumačenja. Ana Karenjina ostaje veća od svake formule o ljubavi i bolesti.
Čitalac koji traži dijagnozu traži mir. Hoće iz romana da izađe sa nalazom, ne sa ranom. Najbolje knjige mu to ne dozvoljavaju. U njima simptom ostaje na čoveku, ali čovek ostaje širi od simptoma.
Tu počinje ozbiljno čitanje: na mestu gde ime za tuđi nemir više nije dovoljno.
