sedno budi!
(inspirirano “Zapovijedima paradoksa” Kenta M. Keitha)
budi pošten!
ljudi te mogu prevariti,
iskoristiti tvoju želju da pomoreš,
ispast ćeš naivan,
al’ ni važno, budi pošten!
budi dobar!
ljudi će tvoju dobrotu zaboraviti,
mislit će da ne delaš ako nimaš koristi,
pripisat će ti loše namere,
al’ ni važno, budi dobar!
budi iskren!
tvoju istinu okrenut će protiv tebe,
ismijat će tvoju otvorenost,
lažovi će izgledati uspešnije,
al’ ni važno, budi iskren!
uspi u životu!
prijatelji ke dobiješ bit će lažni,
neprijatelji ke stvoriš bit će stvarni,
rušit će te radi tvoji del,
al’ ni važno, uspij!
delaj i stvaraj!
ono ča godinami podižeš s mukom,
niki more srušiti preko noći, samo tako,
tvoj trud izgledat će uzaludan,
al’ ni važno, delaj!
daj svitu najbolje ča imaš!
nikada im neće biti dovoljno,
vrnut će ti udarci i kritikami,
ostat ćeš prazni ruk,
al’ ni važno, daj najbolje od sebe!
to na kraju sedno neće biti
izmed tebe i nji,
nego tebe i tvoje savesti,
tebe i Onega gori.
zato, sedno budi!
nisam baš bil najbolji tata
u glavi si vrtim film,
jer me ulovila nostalgija
dok gledam njegove slike
kako se igra,
kako puše u sviće na torti,
kako meće ruku ispred lica da se ne vidi na sliki,
i se druge ke bilježe njegove posebne trenutke,
ali i moje.
i da, nisam baš bil idealan,
jer ne postoji poseban recept
kako biti dobar tata
i dok je on rasal ko dite,
ja sam š njim rastal ko tata.
za nike stvari siguro bi mu se trebal i ispričati,
jer nisam uvik reagiral kako treba,
viknul sam kad ni trebalo,
propušćal ča nisam smil,
nikad bil i nepravedan,
čuda put nesigur
i uplašen.
a sad, kad ga gledam odraslega,
mogu mu samo zafaliti
ča je preživil moje učenje
kako ću biti njegov
tata.
digal sam se na levu nogu
jutros sam se opet digal na levu nogu
i to lako,
al oprezno
da ne bantam one moje čupave kuzine,
Seku ka se naslonila na moja leđa,
Belega ki se ispružil uz moju nogu,
Reu ka se smestila u luku mojega vrata.
gurnuli su me na sam rub kreveta,
pa se polako moram dizati da ne upadem
i da oni ostanu.
tako sam se na levu nogu digal i čer
i prikčer
i dan prije prikčer
i pet šest godin unazad.
i ne, nisam loše volje
i več imam pismu
s kom ću početi dan,
vrti se u glavi od trenutka kad sam se probudil,
prije nego sam otvoril oči.
a onda pijem kafu
i čim sedem
moji čupavci već čekaju
dojti u moje krilo
u ko retko stanu sa tri.
baš se lipo dignuti na levu nogu.
